Dečja igra je nekada bila dečja igra, a danas je sve više pojam kojim se roditelji u dečjim parkovima opravdavaju pred drugim roditeljima dok pokušavaju kontrolisati tu istu igru. Zašto? Čemu kontrola u igri kroz koju bi deca trebala na svojoj koži naučiti kako da reše konflikte, kako da se izbore za svoje želje i svoje ja? Aha – da. Kontrola je potrebna jer se danas to tako radi. Jer deca danas očekuju da će roditelj biti taj koji će se umešati i koji će rešiti konflikt. A zašto to očekuju? Jer su na to navikli još od onog prvog boravka u parkiću kada su na labavim nogama prvi put uzeli nečiju tuđu kanticu.
Roditelji, budite sa svojom decom, budite uz njih da im se nešto ne dogodi, ali dečje razmirice ostavite deci.
Angela Hanscom, dečji radni terapeut i osnivač programa Timber Nook je u svom dugodošnjem radu posebnu pažnju posvetila ravoju programa za podsticanje kreativnosti i samostalne igre napolju.
Deca moraju biti deca da bi kroz igru naučila kako da odrastu. To nije nešto što roditelji moraju učiniti umesto njih, a čine to jer misle da će svojom reakcijom uspeti nekako zaštiti svoje i nadjačaju tuđe dete.
Iako je takvih primera mnogo, to je potpuno pogrešno.
Da bi pojasnila šta današnji roditelji rade, Angela Hanscom u svom postu opisala jedan običan događaj.
„Prestani, prestani!“ odjednom je iz sveg glasa zavrištala devojčica i odmah su joj se pridružile druge u dreci. Ne možeš, pomeri se“ vikale su na sav glas i zaštitnički se postavile oko nečega što su napravile dok im se približavao dečak koji je insistirao da se igra s njima. Bio je crven u licu i tresao se od ljutnje. „Takva su pravila, i ja se mogu igrati“ – vikao je braneći svoj stav, ali devojčice se nisu dale. Uhvatile su se za ruke kako bi svojim telima stvorile štit i zaštitile svoju napravljenu jazbinu od granja, ali dečak se nije dao. Iznenada je poleteo između njih i zgrabio nešto iz te njihove „kuće“ te brže bolje pobegao. Devojčice su se automatski pustile i potrčale za njim pa je počela glasna jurnjava između drveća. Dok je strka tajala neki su se roditelji već podizali s klupica da smire situaciju, no naša terapeutkinja je savetovala da radije ostanu mirni i prate razvoj situacije.
Dečak je trčao, vešto izbegavao devojčice, a kada mu je ponestalo snage jednostavno je stao i okrenuo se kako bi se suočio s njima. Bacio je njihov ukradeni dragulj uz reči – „Evo vam ga“, a onda se okrenuo i odšetao do drveta gde je seo i nastavio se duriti sam.
Majka dečaka se uzvrpoljila jer je htela da vidi šta je s njenim detetom. Htela ga je utešiti, ali je zbog opaske terapeutkinje koja ju je zaustavila, stala i posmatrala. Dečak je gledao prema devojčicama pa prema majci, ali se nije pomerao, i nije se prestajao duriti. A onda je nako nekoliko minuta jedna devojčica krenula prema njemu. Tiho je sela pored njega na što je dečak opet počeo vikati, ali devojčica je začudo stavila svoju ruku na njegovu i nešto mu tiho pričala. Roditelji su tajno posmatrali, nisu čuli što je devojčica rekla, ali nakon kratkog vremena dečak se prestao ljutiti te je na poziv devojčice otišao kod njih i njihove jazbine. Tamo je nešto rekao devojčicama i one su ga pozvale na zajedničku igru.
Što bi bilo da su roditelji reagovali na prvi znak uzbune? Na prvu dreku? Roditelji devojčica verovatno bi rekli devojčicama da puste dečaka da se igra s njima, jer je to jedino lepo što u tom trenutku mogu učiniti. Roditelj (majka) dečaka bi zahtevala da dečak prestane cviliti objašnjavajući da to nije način kojim će devojčice poželeti da se igraju sa njim te bi nakon toga sigurno krenula tešiti svog dečaka da je to ionako igra za devojčice, pa ako ga one ne žele, neka se s tim jednostavno pomiri. Ipak, zapitajmo se – šta takav način postupanja i ophođenja ustvari znači – šta i čemu uči decu?
Komentari 0