Kako se razvija kapacitet za empatiju kod dece i zašto je to važno?

Foto: Flickr

Pojam empatija podrazumeva sposobnost da se emocionalno razume šta druga osoba doživljava, odnosno, sposobnost „uživljavanja“ u emocije drugih.

Pojam empatije se razlikuje od ljubaznosti, sažaljenja ili simpatije prema nekome. Naime, sposobnost empatije podrazumeva intenzivan i aktivan odnos, pokušaj da se razume neko drugi, dok je simpatija pasivna relacija koja može biti jednosmerna.

Empatija predstavlja preduslov za razvoj ljubavi i prijateljstva, a ujedno je suprotnost agresivnom ponašanju. Ona se opisuje kao „moralna emocija“ , dok nedostatak empatije podstiče antisocijalno ponašanje (nasilje u fizičkom i emocionalnom smislu, kao i neukazivanje pomoći ili razumevanja kada je to potrebno). Preduslov je za razvoj emocionalne inteligencije.

Empatičnost se ogleda u sposobnosti da vidimo situaciju iz ugla druge osobe i da osećamo tugu, radost,  bol druge osobe.

Za empatiju ne postoji gen koji se prenosi kao npr. inteligencija ili fizičke izgled. Međutim, postoji genetska predispozicija za razvoj empatičnog ponašanja. Pojedina istraživanja pokazuju da su neka deca „prirodno“ sklonija da budu empatična i da nije u potpunosti posledica roditeljskog usmeravanja, dok druge studije daju prednost socijalizaciji dece i učenju „po modelu“.

Rasprostranjeno je mišljenje da se empatija kod dece razvija od treće godine (jer su do tada deca egocentrična, usmerena na sebe i zadiviljavanje sopstvenih potreba) i  upravo im empatija omogućava da se prevaziđe sebičnost i da se razvije osećaj za druge. Empatična deca su uspešnija u socijalnim relacijama i imaju više  veza sa vršnjacima. Često su omiljena u vršnjackim grupama. Empaitčnost je  kasnije  osnova za razvoj emocionalne inteligencije – bolje se snalaze sa drugim ljudima i imaju uspešnije odnose u porodici i van nje.

Kako se razvija kapacitet za empatiju kod dece?

Empatija se uči. Zadatak roditelja je da nauči svoje dete da su osećanja drugih važna i da ih treba poštovati. Decu uvek treba pitati: “Kako bi se osećao da se to tebi dešava/da si na njegovom mestu?“

Deca uče po „modelu“. Model su roditelji i njihovi postupci – pažnja,  briga prema ukućanima, odnosi sa prijateljima, komšijama, rodbini, životinjama, kućnim ljubimcima…Roditelji najbolje na ličnom primeru pokazuju šta je empatija.

Poželjno je da roditelji nauče svoju decu da ne odbacuju vršnjake koji imaju smetnje u razvoju, neki fizčcki hendikep ili su druge nacionalnosti ili vere – učite ih pravim vrednostima i toleranciji različitosti. Uvek ih pitajte:“Kako bi se ti osećao na njegovom/njenom mestu?“ empatija predstavlja stub „dobre“ osobe i osnov za razvoj „ljudskih“ kvaliteta.

Kada roditelji, rodbina ili vaspitači primete prve znake saosećnja kod dece,  trebalo bi ih pohvaliti, jer ono uči kako da brine i kako da se uživi u osećanja drugih.

Decu ne bi trebalo prezaštićivati. Dobro je da na svojoj koži, u vrticu osete  lekcije iz socijalne komunikacije.

Na osnovu primera roditelji značajno utiču na to da dete počne vremenom samostalno da zaključuje o osećanjima drugih.  Primeri mogu biti i junaci iz bajki, slikovnica ili primeri iz života koji na jednostavan način oslikavaju međuljudske odnose, vrednosti i osećanja. Analizirajući postupke i osećanja junaka (tuga, radost, ljutnja, povređenost, razočaranje, izneverenost…), deca uočavaju suptilne emocije i počinju  da saosećaju sa pojedinim likovima.  Na taj način se deca uče razumevanju emocija drugih i povećavaju kapacitet za empatiju.

Pomoć detetu u učenju empatije predstavlja roditeljsko izražavanje interesovanja za njegove emocije, pažljivo I  aktivno slusanje i postavljanje pitanja koja će im pomoći da razjasne sopstvena osećanja i misli.