I kada žena odluči da ima dete, ona odlazi i sedi pod drvetom, sama, i sluša dok ne čuje pesmu deteta koje želi da dođe.
I pošto čuje pesmu tog deteta, vraća se muškarcu koji će biti detetov otac, da je i on nauči. Zatim, kada vode ljubav da fizički začnu dete, neko vreme pevaju detetovu pesmu, kao način da ga prizovu.
I kada zatrudni, majka uči babice i druge stare žene u selu detetovu pesmu, da bi kada se dete rodi, stare žene i ljudi oko nje pevali detetovu pesmu za dobrodošlicu. Kasnije dok dete raste, i drugi seljani uče detetovu pesmu. Ako dete padne, ili povredi koleno, neko će ga podići i otpevati mu je. Ili kada dete uradi nešto divno, ili prođe kroz obrede puberteta, ljudi u selu pevaju njegovu ili njenu pesmu.
Ako u bilo kom trenutku u toku njegovog života, ličnost počini zločin ili aberantan društveni čin, pozovu je u centar sela i svi ljudi iz zajednice je okruže. Zatim joj pevaju njenu pesmu.
Pleme shvata da korekcija antidruštvenog ponašanja nije kazna, već ljubav i podsećanje na identitet. Kada prepoznate svoju sopstvenu pesmu, nemate želju ili potrebu da učinite bilo šta što bi povredilo nekog drugog.
Ne morate da odrastete u afričkom plemenu koje će vam pevati vašu pesmu na svim krucijalnim životnim prelazima, jer vas život podseća kada ste u skladu sa sobom, a kada niste. Kada se osećate dobro, to što radite je u skladu sa vašom pesmom, a kada se osećate užasno, nije. Na kraju, svi ćemo prepoznati našu pesmu i pevaćemo je dobro. Možda malo drhtite u ovom momentu, ali to se dešava i najboljim pevačima. Samo nastavite da pevate i otkrićete put da se vratite kući.
Izvor: S media
Komentari 0