6. Njihov „unutrašnji glas“ je vrlo kritičan
To je ključno. Psihologija samopoštovanje definiše kao osećaj vlastite vrednosti, a deca otrovnih roditelja često imaju ozbiljne probleme na tom području. Mnogi od njih zatočenici su sopstvenog „unutrašnjeg glasa“, odnosno nerealno su kritični prema samim sebi, kao što su im to roditelji radili. Na primer, stalno su im govorili da su glupi, bezvredni, nedostojni bilo čega, da su potpuni neuspeh, ljudsko smeće…
Ljudi koji su tako odrasli, odnosno za svoje roditelje nikad nisu bili dovoljno dobri, morali bi da imaju na umu to da su im roditelji bili sebične osobe, čije reči upućene vlastitom detetu su govorile isključivo o njima, koliko su bezosećajni.
7. Često su se osećali odgovornim za ponašanje svojih roditelja
Deca odrasla u takvom okruženju često zapravo ne priznaju da su njihovi roditelji učinili nešto pogrešno. Njima je u glavi toliko duboko usađen osećaj krivice, da ga se teško mogu otarasiti. Oni su kao mali mogli da pravdaju roditelje zato što ih nemilosrdno tuku, zato što su to zaista zaslužili ili su ih zanemarivali jer nisu bili dostojni njihove pažnje i ljubavi.
Nauka je dokazala da deca otrovnih roditelja razvijaju opravdanja za njihovo ponašanje, jer im je teško da prihvate da ih roditelji ne vole kako bi trebalo. Mnogi od njih, bez obzira što su im roditelji u detinjstvu radili loše stvari, i dalje ih vole i teško im je da prihvate činjenicu da je problem bio u roditeljima, a ne u njima.
Izvor: Bustle
Komentari 0