Kako motivisati dete za učenje

Dete u uzrastu od tri do četiri godine je pravi mali sunđer, uvek spremno za nova znanja i iskustava. Možda vam je poznata žalopojka nekih roditelja: “Nikako da prestane da pita zašto, kako, a svaki odgovor nosi još pet pitanja sa sobom.” A tek kad se pojave i ona neugodna pitanja, na koja nemaju odgovor ili zalaze u domen intime, roditelji se preznojavaju, izbegavaju ili prekidaju dete u nadi da će tome doći kraj.

Nažalost, čini se da kraj ispitivanju dođe tek kad krenu u školu. Iznenađuje i rastužuje činjenica da se tokom školovanja većina tih malih sunđera punih pitanja i interesa za sve, pretvori u mrzitelje učenja, kojima je škola, učenje, domaći, a posebno čitanje – teret i muka.

Deca ne postanu nezainteresovana i lenja sama od sebe. Oni to nauče. Čest problem je što su ocene postale same sebi cilj i to cilj koji nije detetov, već roditeljski, tako da dete nema osećaj da uči zbog sebe i postiže nešto za sebe, već da je to nešto što odrađuje za roditelje. Često svu odgovornost za učenje i školski uspeh roditelji, posebno tokom osnovne škole, preuzmu na sebe, tako da dete sve manje brine i razmišlja o tome, poučeno iskustvom – da to zapravo i nije njegova/njena briga i da će roditelji to odraditi. Tako deca propuste da usvoje radne navike i preuzmu brigu o školi – što obično dođe na naplatu pri prelasku u srednju školu. Evo nekoliko korisnih saveta.

1. ŠKOLA I UČENJE SU DETETOVA ODGOVORNOST

Roditelji bi trebalo postupno, u skladu s uzrastom deteta, prepuštati odgovornost za školu detetu. To znači da dete počne samo da sprema torbu za školu, brine o domaćem zadatku, uzima knjige za lektiru iz biblioteke, navija sebi alarm za buđenje i samo ustaje na vreme. Naravno, to sve neće raditi prvak, ali već tokom prvog razreda bi većina dece mogla preuzeti neku od tih obaveza. Važno je da roditelj ima na umu da dete ide u školu zbog sebe i da se taj stav oseća u razgovorima koji se vode s njim. Iz takvog odnosa proizlazi način komunikacije i razgovora koji detetu ne ubija volju za učenjem već deluje motivaciono.

2. SLUŠANJE UMESTO PRIGOVARANJA I STALNIH SAVETA

Vrlo česta, iako dobronamerna, greška roditelja je konstantno ispravljanje, prigovaranje detetu i deljenje saveta na svakom koraku. To ometa komunikaciju na svim poljima, deca se uče da ne mogu sama rešiti problem, da to za njega/nju čine mama i tata i da je najbolje ako samo poslušaju što im je rečeno. Starija deca često shvate da ne moraju ni poslušati već samo ćutati i praviti se da slušaju. Vrlo često takav odnos razvija pasivan otpor kod dece, tako da ćete čuti da kažu “Da, da, razumeo sam” pre nego i završite rečenicu ili da odsutno klimaju glavom gledajući u televizor. U tinejdžerskom, dobu taj pasivni otpor često preraste u aktivni, pa svađe i odbijanje poslušnosti postanu svakodnevica. Čak i deca koja se ne opiru nauče da probleme rešavaju roditelji, pa smanje svoj trud. Tako u školi ne pokušavaju da shvate gradivo, očekujući da će im to posle objašnjavati roditelji, puštaju da im se skupljaju loše ocene – skrivajući ih da ne bi bilo prigovaranja, prave se da razumeju i ono što ne razumeju da ne bi bilo kritikovanja i savetovanja. Slušanje deteta pretpostavlja da ne prilazimo tražeći kvar koji treba otkloniti, već sa istinskim interesom, dajući detetu priliku da ispriča šta mu je bitno, a s ciljem da čujemo kako se dete oseća, šta ono želi i kako mu možemo pomoći da samo reši problem. Vrlo je važno pitati dete šta želi od nas, kakvu pomoć očekuje, pa proceniti koji deo ono može samo, a gde zaista mi moramo uskočiti. Cilj roditeljstva uopšteno je osposobiti dete da postane samostalna odrasla osoba, a deo toga je i samostalnost u školi, kako po pitanju učenja i brige za svoj uspeh, tako i po pitanju odnosa s vršnjacima i učiteljima.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA