Kako deci postaviti granice i pri tome sačuvati živce

Svaki put kad sednem da razgovaram s novom porodicom, pratim svojih nekoliko principa koji mi daju smernice. Put nekada zna da bude pomalo krivudav – zapravo u većini slučajeva – zato su potrebni neki znakovi pored puta da vas vode u dobrom pravcu. Kao roditelj, isto tako, morate imati i neka pravila, ne samo za male ljude, već i za one velike.

Foto: Pixnio

Ako nemate osnovna načela koja ćete pratiti, vrlo je moguće da ćete se negde usput izgubiti. Principi su korisni. Principi služe da ih se držite kada počne da pada magla. Principi će vas provesti kroz bilo koju situaciju na koju naiđete, jer vam govore u kom pravcu se ide pravo.

Na osnovu iskustava s hiljadama klinaca, i s dvojicom svojih sinova, došao sam do pravila za koja smatram da su najvažnija. Ukupno ih ima deset i mada na kraju knjige neće biti kontrolnog zadatka iz gradiva, možda ćete želeti da ih imate pri ruci sledećih petnaest do dvadeset godina dok vam deca ne napuste roditeljski dom. Dobro je što ta pravila nikada ne zastarevaju, niti ih treba dorađivati.

Potrebno ih je samo čuvati u glavi, negde gde su „pri ruci” i uspećete da isplivate iz svakojakih situacija.

1. Zapamtite tri puta „O”

Odnos, odnos, odnos.

Ovo je najvažnije pravilo od svih. Ako ni jedno drugo ne zapamtite, ovo treba čvrsto da vam se ureže u pamćenje. Odnos je jedino što vam ostaje zauvek. Oni koji to zaborave, na sigurnom su putu do bola. Decu je lako kontrolisati – strah će veoma dobro poslužiti u tu svrhu. Problem je u tome što deca odrastaju i na kraju prestaju da vas se plaše. I tada nastupa trenutak kada se okreće ćurak.

Ako vam je strah jedini autoritet, onda ste u velikoj nevolji. Meni možete verovati, jer sam video mnoge porodice u kojima su roditelji smatrali da je zastrašivanje dece (da bi bila dobra) najbolji način da se stvari drže pod kontrolom, ali oni nisu srećni ljudi. Zapravo, to su neke od najnesrećnijih porodica koje viđam.

Celokupna disciplina se svodi na odnos.

Sve što u ovoj knjizi govorim zasniva se na uverenju da odnos koji gradite sa svojom decom određuje i njihovo ponašanje i kakva će deca postati. Vaš najvažniji zadatak kao roditelja jeste da izgradite čvrst odnos sa svojom decom. Ako se usredsredite samo na to, velika je verovatnoća da ćete u 98,6% slučajeva biti uspešni roditelji.


2. Lako je voleti, nije lako dopadati se

Većina dece veruje da ih roditelji vole, čak i oni koje roditelji tuku i napuste. Deca uglavnom ljubav uzimaju zdravo za gotovo. Ali ne misle tako kada je u pitanju njihova dopadljivost roditeljima. Priličan broj dece, mojih malih pacijenata, ne misli da se dopada svojim roditeljima. Zapravo, mnogi su uvereni da im se uopšte ne dopadaju. Uzrok tome je što se velika većina roditelja s kojima radim bori da im se rođena deca dopadnu I dok stignu do mene, sloj po sloj nagomilali se stresovi i frustracije toliko da više ni ne osećaju tlo pod nogama. Često čujem ovakve izjave: „Volim ga, ali mi se više, baš, ni ne dopada.”

Deci je nužno da se dopadaju roditeljima. Ljubav dolazi skoro automatski, ali dopadljivost je voljna stvar. Neko vam se dopada, jer vi tako želite, a ne zato što mora da vam se dopadne. Ljubav se vrti oko dužnosti. Kod dopadljivosti se radi o zabavi, igri, o svim najboljim stvarima.

Kvalitet odnosa u porodici najbolje se vidi po tome koliko u kući ima živahnosti i volje za igru. To podmazuje porodični život – to čini mazivo da se točkovi lakše okreću. Kad god sedim s porodicama kod kojih uočavam nedostatak živahnosti, obuzima me zabrinutost.

Ako se disciplina zasniva na dobrim odnosima, onda je jednako tačno da dobar odnos ne može da se gradi bez živahnosti. Čovek može da voli i usred najcrnjih emocija, ali živahnost zahteva malo svetlosti. Ipak, ne treba da brinete. Pokazaću vam nekoliko načina kako da popravite situaciju ako vam se trenutno čini mračna.


3. Deca su pirane

Deca su proždrljivci naše pažnje. Grabljivice poput pirana. Kad nakratko sednu s vama, mogu da progutaju ogromnu količinu pažnje. Toliko su je gladni da dobiju napad halapljivosti kad god im se pruži prilika. Toliko su je željni da će učiniti bilo šta samo da je dobiju, makar to imalo kobne posledice po njihovu bezbednost. Vaše prosečno dete-pirana će isplivati iz reke i uputiti se na obalu u poteri za volovskom dozom pažnje, makar to vodilo u čistu destrukciju. Morate to razumeti, jer ako ne razumete, nećete ih dovoljno nahraniti. To vam nije dobra strategija, jer ako ih ne nahranite da se zasite, oni će krenuti da jedu vas. Deca, kao i pirane, gladna su pažnje i žive samo da bi se hranila.

Gladne pirane su nevaljale pirane, a takve svakako ne želite u kući. Samo ih dobro hranite, a one će ostati u reci gde i pripadaju.

Podeli:

Komentari

  1. Sonja says:

    odlican text, vrlo poucan za roditelje!

  2. Nada says:

    Ovaj deo o doslednosti bih isklesala u mermeru! Cini mi se da je to najteze od svega…

  3. Sladjana says:

    Predivna tema, na duhovit nacin i, ocigledno, iz licnog iskustva daje divne i strucne savjete. Nije lako, (sile haosa su prisutne svakodnevno – kako je autor rekao :), al se trudimo.

  4. Dragan says:

    Koliko god simpaticno delovao, ovaj tekst ima gomilu saveta koji su cesto neupotrebljivi u realnom zivotu. Na primer “ne kaznjavajte decu” i “postavite deci granice-ograde”. Ograde koje postavljam nisu dovoljne, dete ih stalno prelazi, nakon iscrpnih razgovora i objasnjenja i dalje ih prelazi. Jedino sa kaznom uspem da postignem privremeni neprelazak granica. Nisam zadovoljan rezultatima kazne jer nisu trajni, mozda je dugorocno lose i svi se lose osecamo, ali to “postavite granice” je prica za malu decu. Kazne ne primenjujem jer smatram da su dobre nego iz ocaja jer ne znam kako drugacije da dodjem do nekog napretka, ja sam ih ne volim, osecam se kao da i sebe istovremeno kaznjavam. Deca su razlicita, nekoj deci je lako postaviti granice a nekima mozda nemoguce. Uvek mozete okriviti sebe zbog loseg pristupa ali to ne mora biti tacno. Ne mislim ni da su deca kriva ali drustvo je postalo toliko izopaceno da je veoma tesko vaspitavati decu po nekom idealnom modelu iz ovakvih clanaka.

  5. tinejdzmam says:

    E da mi je da objasnim svom tinejdzeru da nije sve u novcu.. Samohrana majka, dodatna otezavajuca okolnost. Tata ima vise, ali ako ode kod njega da zivi. I onda sledi istresanje buvica ako dam za uzinu 100 din, njoj treba 200, ako trener trazi novac ranije (pre plate), jao, pa mi nemamo pa kako me nije sramota sto nemam, pa sta ja mislim..ispreslisava me i napravi na pacavru, da onda dodje do situacije da odgovorim kako ne treba, umesto da kritikujem njen postupak ja kritikujem njen karakter… Ponekad prsnem i kazem, dobro, nemam, idi kod oca ako mislis da ti tamo bolje…Nek mi je bog u pomoci..

  6. Radmila says:

    Ovo je samo jedan deo iz istoimene knjige Najdzela Late. Da bi se sve razumelo, treba procitati ovu knjigu celu, jako je poucna i treba je imati sve dok su deca pod roditeljskim okriljem. Covek do detalja objasnjava sve nedace koje mogu snaci jednog roditelja, pritom je to psihoterapeut koji je radio sa decom jako kriticnih dijagnoza.
    Svaka preporuka za knjigu. Teskt je samo mali uvod u sve sto je napisao.


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA