Idealnija situacija je kada su u mogućnosti da pre intervencija upoznaju prostor gde će doći i osobu koja će raditi sa njima. Nažalost, to je izuzetno retka prilika u uslovima u zdravstvu.
Već je rečeno da je uobičajeno da deca nakon bolnih intervencija ispoljavaju bes. Nekada će agresiju okrenuti ka unutra, odnosno biće tužna i skroz će se povući. To su normalne reakcije nakon vrlo neprijatnih situacija. Čak se dešava da im se jave prevaziđeni oblici ponašanja, kao što je potreba da spavaju sa roditeljima (na primer, nakon javljanja košmara tokom spavanja) ili da se upiške u krevet. Važno je naglastiti da se najčešće radi samo o privremenim stanjima, koja sponatno prolaze nakon vraćanja svakodnevnim rutinama. Psihologu se treba obratiti samo ukoliko se ovakva ponašanja ispoljavaju i nakon nekoliko meseci.
Za kraj, ukratko o karakteristikama dece i mladih različitog uzrasta:
Deca uzrasta 0-6 godina:
Izrazito su vezana i zavisna od svojih roditelja, na odvajanje reaguju plačem, uznemirenošću, besom i strahom (strah od odvajanja-). Sklona su regresiji, sebe doživljavaju kao centar sveta (egocentrizam) i sa njima se najlakše komunicira kroz igru i crtanje, a kroz razgovor postavljanjem jednostavnih i konkretnih pitanja.
Deca uzrasta 6-11 godina:
Intelektualno i emotivno su zrelija, sklona su fantaziranju („Da li sam se razboleo zato što nisam bio dobar?”). Oko desete godine se formira pojam smrti.
Adolescenti uzrasta 12-18 godina:
U potpunosti su svesni i razumeju šta im se dešava (mogućnost potpuno ravnopravne komunikacije). Manje su zavisni od roditelja, a sve važnija im postaje vršnjačka grupa. Menja im se ponašanje i sklonoi su ispoljavanju bunta.
Vukašin Čobeljić, psiholog
Tiršova
Komentari 0