Kako da ostvarite uspešnu komunikaciju sa decom?

Roditelji su deci jedan od najvažnijih izvora informacija o svetu, pa tako i o njima samima. S obzirom na to da dete misli da je roditelj pouzdan izvor informacija i veruje mu, poruke koje primi od njega integrira u svoj identitet.

Foto: Canva

Na primer, dete koje za sebe kaže da je lenjo, nespretno ili neposlušno, najverovatnije je to čulo od svojih roditelja. Upravo iz tog razloga je važno na koji način komuniciramo sa decom i koje poruke im šaljemo, o svetu, nama i o njima samima.

Ono što se prirodno javlja u komunikaciji između roditelja i deteta jesu takozvane „ti – poruke“.

Poruke poput „Ti nikad ne pospremaš za sobom’“, „Uvek ostavljaš svuda svoje igračke“ i slične usmerene su na drugu osobu i ističu njena ponašanja. Iako se pomoću njih pokušava iskomunicirati potreba za promenom određenog ponašanja, te poruke često zvuče optužujuće i imaju suprotan efekat – dovode do svađa i rasprava.

Za razliku od toga, „ja – poruke“ usmerene su na iznošenje osećaja u vezi ponašanja druge osobe, na način koji ne optužuje drugu osobu, već pokušava da joj pomogne da razumije na koji način njeno ponašanje deluje na druge.

Kao koristan alat za iznošenje svojih potreba i postavljanje granica, „ja-poruke“ su prvi i najvažniji korak ka otvorenoj i kvalitetnoj komunikaciji roditelj – dete, a njihova struktura je sledeća:

Konkretan opis ponašanja

„Kad ne pospremiš igračke nakon igranja….“

Veoma je važno da tačno opišete ponašanje koje vam smeta, bez optuživanja deteta za to što kod vas izaziva takav osećaj.

Kako se osjećate u vezi tog ponašanja

„….osećam se jako ljuto/tužno.“

Iznesite osećaje koji su autentični i iskreni. U redu je reći da ste zabrinuti, ljuti ili tužni. Neugodne emocije nisu nužno loše, već mogu biti zdrav pokazatelj toga da je neko prešao vaše granice i da je potrebno da se nešto promeni u vašem odnosu. Neugodne emocije mogu biti pokretač pozitivnih promena.

Opis vaših želja ili potreba za ubuduće

„Važno mi je da nakon igranja pospremiš igračke sa kojima si završio/la. To mi pomaže da nakon posla imam više vremena za odmor“.

Ovaj deo važan je kako bi dete razumelo zbog čega se osećate kako se osećate i što može da učini kako bi vam pomoglo.

Ovakvim načinom komuniciranja podstičete razvoj empatije kod deteta i primerom ih učite kako da preuzimaju odgovornost za svoje osećaje. Učite ih da je u redu da imaju sopstvene potrebe i kako da se na adekvatan način zauzimaju za njih.

Veštine aktivnog slušanja

Dok „ja poruke“ povećavaju verovatnost da dete razume kako njegovo ponašanje deluje na Vas, za kvalitetnu i zdravu komunikaciju važno je razvijati i veštine aktivnog slušanja koje omogućavaju da što jasnije i realnije razumete šta dete želi da vam kaže. A kako aktivno slušati?

Pažljivo i pomno slušajte

Tokom razgovora sa detetom, roditelji često imaju potrebu da prekinu dete i usmere se na nešto što su do tada čuli. Pre nego počnete da razgovarate, donesite svesnu odluku da ćete u potpunosti saslušati šta dete želi da vam kaže, bez prekidanja. Na taj način, uvažićete ga kao sagovornika, ali i saznati kako vaše dete vidi svet, druge ljude, što ga muči, kako razmišlja… Osim toga, pažljivim slušanjem šaljete mu važne poruke poput „Zainteresovan/a sam za ono što govoriš“, „Poštujem tvoja razmišljanja’“, ,,Stalo mi je do tebe”.

Postavljate pitanja

Svaki put kada primetite da vam je nešto nejasno ili da ne razumete što vam tačno dete pokušava reći, postavite pitanje koje bi moglo da vam pomogne da bolje razumete situaciju. Na primer: „Kad kažeš da si se posvađao/la sa prijateljem, šta to znači? Kako se to dogodilo?“

Uskladite verbalnu i neverbalnu komunikaciju

Važna je usklađenost verbalne i neverbalne komunikacije. Dok slušate svoje dete, održavajte kontakt očima i reagujte verbalno i neverbalno (razumem, da, shvatam uz klimanje glavom, osmeh, pokrete tela). Takođe, preporučljivo je spustiti se na detetov nivo (vaše oči u nivou detetovih). Tako ćete pokazati zanimanje, privući njegovu pažnju i dete će vas pažljivije slušati.

Imenujte osećanja koja primetite kod deteta

Imenovanjem osećanja koje primetite kod deteta zapravo ih uvažavate i prihvatate. Time učite dete kako da prepozna svoja osećanja, bez potiskivanja i stida. Ako dete viče dok priča i deluje uzbuđeno, u redu je da kažete „Čini mi se da te to jako naljutilo“. Time na blag i topao način detetu dajete povratnu informaciju o tome kako vama izgleda da se ono oseća.

Parafrazirajte

Ukratko ponovite svojim rečima što vam je dete saopštilo, kako biste proverili da li ste dobro shvatili. Time dajete priliku detetu da vas ispravi u slučaju da ste nešto pogrešno razumeli. U tome vam mogu pomoći fraze poput „Ako razumijem, ti si…“/ „Ukoliko sam te dobro shvatio/la….“

Pripazite na svoje reakcije

Ukoliko ste ljuti i ne možete da se iskontrolišete, bolje izađite na par minuta, pa se „hladne glave“ vratite problemu i razgovoru. Ovo je jako važno, jer način na koji reagujemo umnogome utiče na način na koji dete razgovara sa vama. U takvoj situaciji možete reći „Trenutno sam jako ljut/a i trebaće mi malo vremena, razgovaraćemo kasnije“.

Izgraditi kvalitetan odnos sa detetom kroz otvorenu i direktnu komunikaciju prvi je i osnovni zadatak roditeljstva. Kao modeli na koje se deca ugledaju, pokažite im svojim ponašanjem primer koji želite da i oni usvoje.

PIŠE: mr Aleksandra Vujović, psihološkinja

Roditelji

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA