Moje dete je „zahtevno“, „hiperaktivno“, „osetljivo“, „plašljivo“, „dobro“… Ovako često mnogi roditelji opisuju svoju decu ili konstatuju da kod jednog deteta deluje jedna vaspitna mera, a kod drugog ne. Pitaju se gde su pogrešili i kako je moguće da imaju jedno dete za primer, a drugo koje im stalno zadaje nevolje.
– Epiteti i opisi koje roditelji često koriste odnose se zapravo na temperament deteta. To je nešto što nam je dato s rođenjem, a temperament ne može biti ni dobar ni loš, već samo drugačiji. I to je ono po čemu se ljudi, a samim tim i deca, međusobno razlikuju – objašnjava Nikolina Milosavljević, psiholog i savetnik za roditelje.
Temperament nije jedan, već se sastoji od više različitih dimenzija i na roditelju je da proceni u kojoj meri je svaka od njih izražena kod deteta.
Na primer, jedna dimenzija temperamenta jeste to koliko mališan ima tendenciju da izbegava opasnost. Postoje deca koja su po prirodi strašljiva i ona će se na minimalni znak opasnosti povući. Za njih opasnost može biti i ulazak u novu socijalnu situaciju, kao što je na primer polazak u školu. S druge strane, postoje deca koja nemaju izražen strah od nepoznatih okolnosti, pa se često za njih kaže da su neustrašiva.
– Dimenzije temperamenta su i potraga za novinama i istraživanjem, zavisnost od nagrade, kao i upornost. Sva deca koja u pomenutim dimenzijama idu u bilo koju krajnost poseduju osetljiv ili izazovan temperament – ističe Milosavljevićeva.
Na primer, dete koje pokazuje impulsivno ponašanje, izražen istraživački nagon, ekstremno visoku socijabilnost ili visok nivo energije često se u očima odraslih nestašno ponaša. Zbog toga ga i opisuju rečima kao što su nemirno, bezobrazno, nemoguće, hiperaktivno… Iako ne deluje tako, ta deca u jednom trenutku mogu da počnu da veruju da su loša, što će negativno uticati i na njihovo samopouzdanje.
Sa aktivnom decom nije lako
S obzirom na to da je svako dete različito, što zbog temperamenta, što zbog karaktera koji se s vremenom oblikovao pod uticajem sredine, bilo bi poželjno da se prilagođava i pristup roditelja.
Na primer, ukoliko je dete aktivno, energično, voli da trči i da se igra, potpuno je logično da mu to i obezbedite. Ovakva deca često su manje svesna svoje telesne šeme i kad su kod kuće, lako se mogu povrediti. Zato je važno da se deci ovakvog temperamenta obezbedi dovoljno prostora da mogu sigurno da se igraju i da im se u isto vreme šalju ohrabrujuće poruke, kao što su: „Sviđa mi se to što sve radiš tako brzo“.
– Ovakve poruke su posebno važne za izgrađivanje zdravog samopouzdanja kod ove dece zato što će okolina uvek u većoj ili manjoj meri komentarisati njihovu prenaglašenu aktivnost. Ovde suština nije da ih predstavljamo uvek u pozitivnom svetlu, već da u njihovom ponašanju istaknemo ono što je pozitivno i da to koristimo da ih hrabrimo – ističe Milosavljevićeva.
Komentari 0