Kada postaneš tetka pre nego mama

Pre tačno šest godina, saznala sam da ću postati tetka. Mislim da niko nije mogao da oseti u potpunosti moje oduševljenje. Sećam se čak drugara koji je rekao da nikada nije video da se neko toliko raduje detetu koje nije njegovo.

Obzirom da sam prešla dvadesetu, intezivirao se onaj osećaj nežnosti ka malim bićima. A kako je moja sestra tada proslavila deset godina veze sa mojim zetom, stvarno sam izgubila strpljenje čekajući da postanem tetka. I zaista, moj “tetkovski staž” je počeo odmah. Sećam se oduševljenja kada sam videla sličice sa 4D UZ. Smatrala sam da izumitelj te spravice treba da dobije Nobelovu nagradu za mir. Jednostavno, nisam mogla da verujem koliko može snimak biti verodostojan.  Sećam se kada je sestra razočarano saopštila da će biti dečak. Ja sam joj rekla da ćemo ga voleti kao da je devojčica, tom količinom emocija. Ona je rekla da će on i pored toga ostati dečak. Danas se smejem našim izjavama. Kao da smo kupovale nešto u super marketu a ne očekivale jednog novog člana porodice.

Sećam se i te noci 19/20 septembar 2009.-e. Telefon je zazvonio posle ponoći, čim sam videla da je zet, znala sam da je sestra u porodilištu. Trebalo je sačekati još šest sati, 06:25h ujutru da na svet dođe moje mezimče, Sergej. Nikada ništa tako malo nisam videla, nagužvana koža, malo crveno stvorenje zatvorenih očiju. Umotan u onaj bebeći povez, više je ličio na jednobojnu rusku babušku. Ali sam znala da nikada ništa lepše nisam videla, i da je on tada već postao centar mog sveta.

Čini mi se da majke nekako prizemnije prihvataju ulogu koja ih očekuje, nego tetke. Zet je to veče pričao kako su krenule kontrakcije a sestra je otišla da opere kosu i isfenira se da bi se fotografisala u onoj divnoj haljini koju je kupila zbog stomaka a nikada je nije obukla. Sačekala je da zet i drugar završe plakar pa polako u porodilište. Ja sam bila zapanjena da nije na prvi znak kontrakcija već bila u porodilištu. Dve i po godine kasnije, ja sam gledala film sinhronizovan na francuski (koji inače ne govorim) i tek po njegovom završetku rekla da mislim da je vreme.

Prvih mesec dana sam bila inventar u kući svoje sestre. Ali zaista… Sergej nije mogao na spavanje dok ne dođe tetka. Imao je devet dana kada je dobio neku bakterijicu u nosu. Nije mogao da diše na nos pa je na usta disao i gledao me svojim tužnim okicama (tako je to izgledalo) dok sam ja plakala kao kiša. Sestra me je bukvalno izgurala napolje. Tada sam mu prvi put pomenila pelene, što je bio ogroman uspeh jer sam mislila da detetu mogu da polomim nogu pri toj radnji. Uz njega sam stvarno naučila sve. Jedino nisam mogla da dojim. Uživala sam u svakom trenutku. Sećam se da sam bukvalno trčala ka njihovoj kući kada se nismo videli zbog mog putovanja. A trajalo je samo nedelju dana.

Kada sam stigla na aerodrom u Hurgadi, počela sam da plačem još na pasoškoj kontroli jer me je čekalo 12 dana bez mog krpelja (kako sam ga zvala jer se uhvati za kožu i tu ostaje). U svakom predivnom trenutku koji sam provela u toj divnoj zemlji, bio je i on. Došla sam kući sa gomilom stvari koje su verovatno proizvedene u Kini (a plaćene kao da su nemačke) da obradujem mog malenog sestrića egipatskim stvarčicama. Ja sam letovanje rezervisala ranije a šok je usledio kada sestra rekla da su planirali krštenje u tom periodu jer im tada dolaze kumovi koji žive u inostranstvu. Ja sam već planirala da otkažem aranžman kada su oni organizovali da malo pomere let i pravo sa aerodroma došli u crkvu. Uvek ću im biti zahvalna i ako sam bila zgrožena reakcijom moje sestre “da nije smak sveta“ ako i ja ne budem tu. Za mene bi bilo gore od tri smaka sveta.

2

Danas ta mrva od 3050 g, ima pet i po godina. I divan je. Znam da svaka tetka misli da voli najviše na svetu ali ja ne znam kako bih živela odvojena od njega. Nikada ne bih mogla da živim dalje od Beograda jer ne bih mogla bez njega. Posle njega na svet je došlo i moje dete, i drugo dete moje sestre, ali Sergej je i dalje neprkosnoven. Kako mu ja uvek kažem, on je prvenče i mezimče. Nekada me grize savest jer nikada neću moći svom drugom sestriću Viktoru da pružim pažnju koju sam Sergeju. Svo troje su zauzeli svojim imenima mesto na mojoj koži u obliku tetovaže ali i dalje mi se čini da je Sergejova najupadljivija. I koliko god govorili da se razlikuje, ja njih dvojicu ne odvajam od Isidore. Nikada mi nije bilo slatko kad opsuje (kao većini) jer sam znala da želim da bude vaspitan. Nekada sam bila možda i stroga jer sam se postavljala kao roditelj.

Bez pogovora ću potvrditi da je Duško Radović buo u pravu za sve što je govorio o tetkama. “Mame rađajte žensku decu jer će one jednog dana biti tetke”… I ja sam rodila devojčicu. Koja će nadam se isto tako biti divna tetka nekom. I biće bogatija za onaj divan osećaj koji ja imam svaki put kada ugledam njih dvojicu. I uvek ću nekako osećati dug prema Viktoru kao “trećem detetu” jer me je Isidora “ukrala”.  Ali moj najveći ponos je što se sve kupuje za troje, svuda se vode troje (osim na mesta koja nisu adekvatna za najmlađeg člana). Svo troje su moja deca.

Koliko god roditeljstvo oplemeni i promeni čoveka, biti  tetka, nije ništa manje od toga.

mama Jelena Ješić

Podeli:

Komentari

  1. Sandra says:

    Bravo tetka!

  2. Jelena Jesic says:

    Hvala Sandra.


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA