Motivisanje deteta nagradama (u obliku poklona, novca … itd) može predstavljati i rizik. Dugoročno gledano, deca mogu razviti ideju da je pre svega važno predstaviti svoje zasluge na način da se dobije nagrada i neće naučiti da je potrebno mnogo raditi i biti samodisciplinovan da bi se nagrada zaradila. Drugim rečima, deca će odvojiti svoju motivaciju od zadovoljstva za dobro obavljen posao. Postoji rizik da dete pomisli: “Ako ne dobijem nešto za to, zašto to radim?” Takva deca će raditi nešto samo da bi dobila nagradu. Na kraju može doći vreme kada on ili ona neće hteti išta da pokuša bez nje.
Tokom vremena, ovaj sistem nagrađivanja može doneti želju za sve više i više nagrada. Neka deca će početi da zahtevaju od sebe previše, dok druga mogu postati nepoštena u pokušaju da se postigne željeni cilj. Isto tako, velika očekivanja nekih roditelja koji mogu da ponude novac za bolje rezultate, dovode do potkupljivanja, manipulacije i uticaja da deca postižu ciljeve u oblastima za koje nisu previše zainteresovana. Neki roditelji mogu da imaju očekivanja koja su suviše visoka i to može dovesti do toga da dete prestane da pokušava da postigne bolje ocene, ili još gore, napusti školu.
Ali postoje i alternativne nagrade…
Sva deca treba da budu nagrađeni za dobro ponašanje i dobre ocene, ali nagrada ne mora da bude u formi novca ili materijalne dobiti. Bolje je da je pohvaliti dete za njegova dostignuća nego ga nagraditi opipljivo, ne postoji cena roditeljskog mišljenja o detetu I njegovim rezultatima. Istraživanja pokazuju da su suštinske nagrade, koje razvijaju samopoštovanje, dugotrajne i prenosive, a materijalne jednokratnog dejstva i neprenosive..
Postoje mnoge druge suštinske nagrade koje će imati pozitivan uticaj na decu. Na primer, dar vremena je verovatno najdragoceniji. Biti aktivan, dostupan, i spreman za komunikaciju sa svojom decom ( kao što je odlazak u bioskop, park, ili pravljenje posebnog obroka) je verovatno najveća i najrazumnija nagrada. Takođe, redovni razgovori o školskom životu su dobrodošla nagrada za većinu dece.
U idealnom slučaju, pohvaljivati i nagrađivati treba redovno u kratkim vremenskim periodima. Na primer, čekati celo polugodište da bi nagradili decu, predstavlja dugo vreme za njih, pogotovu za mlađu decu.Dakle, reči, gestovi, ili izrazi ohrabrivanja u toku školske godine će im pomoći da istraju u svojim naporima i ostanu motivisani u školi.
Evo nekih oblika nagrađivanja koje možemo koristiti a imaju pozitivan uticaj na razvoj dece.
1. Nagradite pohvalom
Deci su, kao i odraslima, potrebne stalne pohvale kao vid ohrabrenja. Suštinske nagrade poput nekoliko jednostavnih reči hvale su nagrada za sebe. Kada vaše dete pokazuje da se trudi, pohvalite ga bez obzira na krajnji rezultat, na primer, “Baš si se potrudio, ponosim se tobom!” Pohvale i ohrabrenja su najefikasnije nagrade koje roditelji mogu da koriste.
2. Povremeno nagradite i opipljivom nagradom
Dok suštinske nagrade podstiču; povremene opipljive nagrade su neophodne da bi se detetu ukazala posebna pažnja u situacijama kada je postiglo rezultat iznad uobičajenog, ili uložilo u nešto mnogo veći trud nego obično, ili više nego što su njegove obaveze. Ove nagrade mogu biti primerene kada vaše dete pokazuje da pokušava da napravi veliki razvojni skok ili rezultat. Učiniće da dete oseti da je postigloo pozitivne rezultate i na taj način, će ga ohrabriti da nastavi dalje. Ovakve nagrade se nikada ne nude unapred.
3. Iznenadite nagradom
Kada roditelji daruju neočekivano za posebna postignuća ili za veliki trud, ova nagrada može biti vrlo efikasno sredstvo u jačanju pozitivnog ponašanja. Povremeno, kada dete nešto dobro uradi, iznenadite ga nagradom..
4. Izbegavajte mito
Vrlo često se nagrada pretvori u mito. Mi kao roditelji uvek želimo da kupimo detetu nešto za šta mislimo da će ga učiniti srećnim, i umesto da to kupimo spontano ili iznenadimo dete, često mu nagradu obećamo pod uslovom da uradi nešto ili popravi ocenu.
Podmićivanje nikako nije preporučljivo, jer nudimo detetu kupljenu stvar u zamenu za poštovanje, a možemo ohrabriti dete da nam sledeći put kaže “ne”, bez obzira što je to što od njega tražimo u zamenu za nagradu, njegova obaveza. Ko nam je kriv, pogađali smo se.
5. Svedimo pretnje na minimum
Iako je pretnja, posebno tvrdoglavom detetu, deo roditeljske discipline, roditelji moraju da budu veoma odmereni kada to čine. Pretnja teži da potisne urođenu želju deteta da se odgovorno ponaša, tako da stalne pretnje usporavaju sazrevanje ličnosti deteta. Kada kažemo “dolazi odmah ili ću te kazniti,” dete će najčešće poslušati ali samo da izbegne obećanu kaznu.
6. Afirmišite dobro ponašanje kao oblik samonagrađivanja
Osnovno je da roditelj pomogne detetu da uvidi koristi od toga što se ispravno ponaša.
Kad kažete detetu, “ Mislim da Pavle voli da se igra sa tobom i njegova mama hvali tvoje ponašanje, pa verovatno zbog toga želi da se igrate i sutra,” vi mu pomažete da razmišlja o sopstvenim postupcima, a ne o onome što vi zahtevate.
Moje lično mišljenje je da ocena ne sme da bude razlog ni nagrađivanju ni kažnjavanju. Važan je trud koji je dete uložilo da nešto postigne. Ima mnogo pametnih malih lenjivaca koji lako postižu dobre ocene, a ima i dece koja moraju mnogo da se trude za prosečan uspeh u školi. Pametni mali lenjivci će kad-tad platiti cenu nemanja radnih navika, a vredna deca uglavnom budu uspešna u svojim zanimanjima.
I nije važno da li će naše dete postati “lekar, pekar, apotekar”, važno je da to što radi, radi dobro. Afirmacija u profesiji čini čoveka zadovoljnim. Obućar koji napravi kvalitetnu cipelu je mnogo zadovoljniji od npr. inženjera koji ne uspeva da ispuni svoje zadatke u zadatom roku.
Komentari 0