Kad napunih 25, mislim da je to bila krizna granica, ljudi oko mene se zabrinuše što još ne nađoh srodnu dušu, što se ne udah i ne izrodih bar dvoje djece.
Pa kad se misliš skrasiti? Kad ćeš decu rađati?
Što su više zapitkivali, više su mi išli na živce. Iskrena da budem, do unazad 6-7 godina, kad bih uzela bebu u ruke, ona bi neminovno počela da plače. Samu sebe okarakterisah kao nekoga ko nije rođen za to. Vrhunac mi je bila mama (izvini mama, moram) kad me sva zabrinuta jednog jutra dočekala sa pričom o jednom diiivnom komšiji, vredan momak, lep , iz dobre kuće… Provodadžišeš li ti to mene, majke ti?!
Gutala sam onu kafu na prazan želudac, a ona pravila virove u dubini stomaka. Sad mi je to smešno, al’ tada mi je bilo kao bomba iz koje sam izvukla okidač i koja je samo čekala da pukne. Iako svesna svojih godina, te prekretnice na kojoj sam se nalazila-završila fakultet i čekam posao, nisam se još videla u ulozi majke i supruge. To mi je bilo udaljeno par svetlosnih godina od uma, a okolini je izgleda delovalo još nedostižnije.
Drugarica, koja je u to vreme rodila dete i pride je bila prva koja se ostvarila kao majka u mom okruženju, kada bih počela pričati o svojim problemima, uvek bi me ućutkivala sa: ,,To ti je ništa, čekaj da rodiš, pa ćeš da vidiš šta su problemi!” Ja bih umuknula i nastavila da slušam o broju stolica njene bebe, baška mekim, a baška tvrdim, o bljuckanju i nosanju dok ne podrigne, te raznim drugim dogodovštinama kroz koje je prolazila omalovažavajući moje probleme, koji su meni bili najveći na svetu. Ćutala sam i iz poštovanja prema dugogodišnjem prijateljstvu nisam imala smelosti da ispričam šta se meni dešava… Jer to ni upola nije toliko bitno kao ono što se dešava njoj.
Nisam razumela. Nije to bio moj svet. A ona je uskoro prestala biti deo mog sveta.
Želja za porodicom se rodila kasnije. Došla je sa osobom koju sam mogla zamisliti kao oca moje dece. Kad tako posmatraš stvari, selekcija potencijalnih kandidata se pooštrava, a ono vreme koje leti nam ne ide na ruku. Okolina ne zaboravlja na to i ako slučajno skrenemo s teme i prepustimo sudbini da nam dovede ,,onog pravog”, odmah te optužuju da traćiš vrijeme. Nisam mogla a da se ne zapitam jesu li brak i deca vrhunac postojanja ljudskog bića?
Udadoh se i ja. Sa 29. ,,Uhvatila zadnji voz!”, verujem da su me pojedini i tako komentarisali. Što se mene tiče, nije moglo biti u bolje vreme. Da sam se provodila, jesam. Toga mi ne fali. Rodih i ja dvoje dece. Tako je, centar su mog svemira. Al’ ne nabijam to drugima na nos. Poštujem pravo izbora, kako na brak, tako i na samoću. Kako na decu, tako i na život bez njih. Nije brak vrhunac odnosa između dvoje ljudi, već zakonska obaveza, koja bez onoga što ga čini živim ostaje samo dva potpisa na parčetu papira. Moja deca jesu centar mog svemira. Ali moj svemir je ogroman i u njega staju slova i note, knjige stare i nove, proleće, jesen, sunce i kiša, radost i duša i sve one stvari koje ne dam. Ama baš ni gram. Za sve to imam mesta.
Onaj ko to ne razume, njegova stvar. To je baš onaj koji misli da sam ,,uhvatila zadnji voz” i da sam do sad bar petoro trebala da rodim. Negde sam razumela, na kraju balade… Ostalo nam je u genima ono staro vreme kada žene bez muškaraca nisu mogle, kad im je jedina uloga bila da budu domaćice. Taj strah je zakamufliran brigom da ne ostanemo same. Ponekad je i mirna samoća bolja od haosa udvoje.
Znam da su i drugim majkama njihovi potomci centar života. Ali nisu centar ljudi koji su im bitni. Ne uvažavajući to stavljamo barijere između nas i ljudi koji su nam dragi i koji nas vole.
Zato, pustite u vaš svemir druge ljude. Oni će ostati tu čak i kada deca odrastu i odu. Jednog dana više neće biti pelena i temperatura, bljuckanja i nespavanja. Nije loše imati nekoga uz sebe i kada shvatimo da vreme zbilja brzo prolazi i da u onom našem svemiru ima dovoljno mesta i za druge.
Napisala: Tatjana Kuljača
