Ja fensi, ti nula

Znate ona jutra kad se naivno uhvatite za šolju kafe, nadajući se da ćete na dnu iste pronaći svoju svesnost i veru u pozitivan ishod dana. E, u takva neka jutra kada pokušavate da spremite decu za vrtić i sve što može da pođe po zlu, naravno pođe, vama se čini da je prosto nemoguće da vaš život ima tu vrstu karme.

Foto: Flickr

Od izgubljenih patika, preko ispovraćanog doručka, zaturenih ključeva i naravno nekoliko litara na silu isplakanih dečijih suza, vi ipak skidate pidžamu i oblačite neki iscepani bojfrend džins (jer ste u gadnoj zabludi da vas on čini mlađom). Hvatajući se za jedini ishod koji neoprana kosa ima, nameštate neki repić i istrčavate iz kuće puni skrpljenog samopouzdanja, ne stižući ni da uvučete stomak dok prolazite pored zgodnog komšije. Pošto ste pomalo dementni, zaboravili ste gde ste se parkirali prethodni dan i potraga za autom, dok vučete dvoje dece i nekoliko torbi a svi zajedno su teški kao samo umiruće Sunce, vam oduzimaju i poslednje molekule optimizma.

Optimizam je flaj avej.

I dok Rihterova skala za stres pokazuje neku brojku koja vam ništa ne znači, ispred vrtića vas čeka sledeća scena. Kako izvlačenje dece iz automobila izgleda kao otpušivanje vodovoda, dečije stvari vam ispadaju na sve strane, a leđa vam baš tog trenutka otkazuju i ostajete presamićeni na 3/4, pa se nekako zgureno i pomalo retardirano saginjete po te baksuzne stvari koje su se rastrčale po ulici, a nevaspitana vam deca naravno ne pomažu već se trkaju do ulaznih vrata vrtića, jer najvažnije im je ko će stići prvi. E, baš tada u tom mučnom trenutku vaše tragikomične realnosti, pored vas se parkira džip veličine omanjeg mamuta u kome se možete ogledati jer se verovatno pere češće nego vaš muž. Iz njega izlazi žena toliko skockana i nasmejana da vam dođe da joj povratite po tim fensi cipelama nekog gej kreatora. Onako ukočena, kao da sam imala minijaturni šlog ali nisam toga još svesna, pokušavam da izgledam sasvim normalno i neometeno.

Iako mi je sasvim jasno da mi to ne polazi za rukom, shvatam da ženu poznajem, ona je mama neke dece iz istog tog vrtića. Kosa joj je profi isfenirana, krpice po poslednjoj modi, šminka u fulu a neizostavni osmeh koji lebdi kod svih ljudi kojima je život naklonjen, ipak poprima neku grimasu. Biće da joj je neprijatno zbog mene.

Transfer blama je u toku.

U svojoj glavi pokušavam da se posvađam sa ovom ženom, da joj odbrusim nešto, kao šta gledaš blablabla. Ali ne ide mi. Problem je što je ona uvek fina. Nekako vam dođe teško i da joj zavidite, ili da vas smara ili kao joj baš je grozna što… hm, zašto? Sigurno ima nešto, nije mi problem da izmislim. Projekcija je čudo. Ali kapiram da sam u pitanju ja.

One bojfrend farke koje sam jutos navukla odjednom izgledaju kao da ih je iscepao tasmanijski đavo sa problematičnim karakterom, lud od ljutnje jer mu ih je drugar nilski konj razvalio jer su mu u stvari čučale skini umesto bojfrend!? , a spapuljana “seksi” frizura zaudara na totalni nemar i prženice od sinoć. Da ne zaboravim na odsustvo bilo kakvog prijatnog osmeha. Samo onaj grč od ukočene kičme i vonj obostrane neprijatnosti.

Osećam se umorno, poraženo. Ovo bi trebalo da bude najbolji period mog života a ja se kukavički povlačim pred svojim tripovima.

Ona fensi – ja nula.

Neprijatno se javljamo jedna drugoj. Njena deca je drže za ruke i zajedno se penju do vrtića. Ništa joj ne ispada, ne boli je kičma, opran joj je auto. Dva metra za njom klizi i njen parfem, kupljen po punoj ceni u nekom inostranom tržnom centru a ne kao moj, pozajmljeni muževljev, kupljen na buvljaku.

Dok urlam za svojom supersoničnom decom, koja su me ostavila na cedilu, trenutak kasnije, shvatam da sam postala “ona žena”.

Ona koja primećuje koliko je onoj drugoj dobro, bolje ili jednostavno nije odustala. Nisam ni ja, ne mogu reći. Ali dno mi je i previše poznata kategorija. Dok sa drugaricama delim najmučnije detalje sadašnjeg trenutka, mog zamalo, najboljeg perioda u životu, shvatam da i one imaju vrlo slične priče. Svi smo u istom sosu. Umorni, pečeni, nezadovoljni. Ali o tome se ne sme. O tome se ne priča, ne piše. To je još jedan tabu o kojem ja moram i na lakat.

Svako ima neku svoju “fensi” bol. Možda je koleginica, sestra, drugarica. Ona vas podseća na sve što bi moglo biti ali sada jednostavno nije. Sada su okrzani nokti, i logoped i kredit i 6 kila viška i nedostatak sna, seksa, smeha, toplih prijatelja i zagrljaja.

Sada je odsustvo blama, i teranje svega finog i “onog kako treba” u crnilo prostora gde sunce nikad ne sija. Sada je daj šta daš, smanji kriterijume, dobro se zabavi i ne uzimaj sve tako zaozbiljno.

Sada je spopadaj decu svojom ljubavlju jer vreme brzo prolazi a oni neumitno i nepristojno brzo rastu. Sada je ono kad te boli stomak i krene mleko od rastopa koliko su slatki, sve zajedno sa štitnom koja ti je proradila jer bi da ih udaviš kao Homer Simpson Barta svakih pola sata.

Sada nije važno ko je fensi a ko nula. Sada je naše vreme, ono najbolje, samo je pitanje hoćemo li znati da ga iskoristimo.

 Ovako zamišljam Sajsi kad postane fensi keva 🙂

Nadrndano hodanje gazim

pelene po svuda

Izlazim iz vrtića u stilu

ja fensi ti nula.

Nadrndano hodanje gazim

pelene po svuda

izlazim iz vrtića u stilu

nestala vam struja.

Podeli:

Komentari


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA