Izlistavajući članke na temu letnjeg raspusta nailazila sam na različite korisne predloge kako deci osmisliti igre, o predlozima literature za decu, o besplatnom letnjem programu i sl. Međutim, zapazila sam da jedna tema, koju smatram veoma važnom, nije dobila svoje zaslužno mesto – o osamostaljivanju dece tokom raspusta.
Period kada su deca oslobođena školskih obaveza i kada roditelji uzimaju godišnji odmor može biti idealno vreme za vežbu i usvajanje novih veština. Pod osamostaljivanjem ne mislim na odvajanje od kuće zrelih i odraslih ljudi, već da svako dete na svom uzrastu i u skladu sa sopstvenim mogućnostima napravi korak više ka nezavisnoj brizi o sebi. Znati samostalno izvršiti neku aktivnost ne znači da dete samo zna tu aktivnost, već da postepeno izrasta u čoveka koje će jednoga dana biti kadro da se brine o sebi bez tuđe pomoći. Možda će neko pomisliti da je njegovo dete suviše malo da bi već sada počeli sa osamostaljivanjem, ali nikako nije.
“Pomozi mi da uradim sam”, (M. Montesori)
Roditelji ponekad iskazuju ljubav prema svojoj deci kroz različite ustupke koje su spremni da učine. Time što ćemo umesto svoje dece pospremiti sobu, naneti namaz na hleb i obući ga za izlazak iz kuće, treba da se zapitamo da li ustupak činimo sebi ili detetu. Da li zapravo to nama ubrzava “posao” pa ćemo brže moći da pređemo na sledeću aktivnost ili želimo da poštedimo dete obaveza koje će ga ionako čekati u životu?
Sa svakom veštinom koju dete savlada ono dobija veće samopouzdanje i otvara sebi šansu da se oproba u nečemu novom. Ni jedan zadatak ili obaveza koju dete obavlja samostalno nije samo ta obaveza ili zadatak, već postoji i poleđina čemu sve to služi. Npr. ukoliko detetu damo slobodu da samostalno ljušti bareno jaje ono aktivira čitav niz benefita – vežba finu motoriku koja mu je neohodna za ovladavanje pisanja, fokusira pažnju i vežba koncentraciju usmeravajući se na dobijen zadatak dok na kraju dobija krajnji produkt i nagradu za svoj trud – namirnicu spremnu za jelo. Time što je dete fokusirano na zadatak ono sedi za trpezarijskim stolom, a vi dobijate prostora da još nešto uradite, prinesete i uz sve to ne jurite ga po kuhinji da bi uzelo zalogaj hrane.
Uključite svoje dete u svakodnevne aktivnosti. Ono vam može pomoći, može naučiti nešto novo a uz to se možete zabaviti. Dete će uvek lakše prihvatiti neku aktivnost ukoliko je obavljate zajedno i ukoliko vidi da to može biti zabavno. Ako se nasuprot toga nešto predstavi kao moranje i zahtev bez objašnjenja “zato što ja to tako kažem”, dete će to razumeti kao kaznu i biće u otporu da vas posluša. Na početku usvajanja svake nove veštine dete je nespretno i potrebno mu je znatno više truda dok ne obavi započeto do kraja. Jasno je da je u toj fazi roditeljima potrebno više strpljenja, ali ne zaboravite da se dete tako razvija, da uživa u novim aktivnostima i gradi bolju sliku o sebi.
Neki od predloga šta biste mogli da probate sa svojom decom: čišćenje graška, odvajanje košpice od višnje, mešenje testa, presipanje tečnosti (npr. da vam dosipa unapred pripremljene sastojke za kolač), sakupljanje čiste odeće i sortiranje iste, brisanje prašine, usisavanje, postavljanje i raspremanje stola, pranje kola, sortiranje namirnica po kesama prilikom kupovine… Veoma je važno da sve aktivnosti u koje uključujete dete detaljno objasnite i pokažete mu dok se ne uverite da to može da ponovi bezbedno i bez vašeg prisutva. I na kraju za svaku aktivnost, ma kako ona u pocetku bila trapava, hvalite dete, grlite ga i budite mu “vetar u ledja”.
Maja Antonić, Porodični psihoterapeut i Dečiji integrativni psihoterapeut na superviziji
Osnivač je udruženja “Priča o vili” sa željom da roditelji i deca na jednom mestu dobiju sveobuhvatnu stručnu podršku za unapređenje porodičnog funkcionisanja i jačanje mentalnog zdravlja svakog njenog člana.
Komentari 0