Ima li života u meni

Foto: Vpickering

Blogerka Ljubica Balać napisala je toplu ljudsku priču o ženama. Da li su majke više vredne od onih koje to nisu?

Jedna od onih žena koje nemaju decu.

Etiketirane kao da su nešto skrivile, kao da su same krive. Teško je prihvatiti da zlo postoji i samo po sebi, luta, zaviruje, zavlači se, rovari…

Označene često i kao zle. Dok zapravo grubošću ponekad pokušavaju da utru i poslednji trag nedostatnosti, pred sobom i pred drugima i patnje kojom je popločana. Da utihnu, da nadglasaju taj usud što odzvanja gde god da krenu, čega god da se late, koji ide ispred njih i za njima, kao da ih omeđuje, odvaja od drugih. Drugačijih. Zlo im je više od nas nego od zla koje ih je snašlo. Okrnjene i obeležene tim bolom.

To što nemaju, kao da je jedino što imaju. Ma šta uradile, šta god postigle, koliko god da mogu, jedino što nisu mogle na kraju sve to anulira. Sve njihove radosti, postignuća, hrabrosti i lepote prestaju da važe. Razvodnje se kao kad šmrkom sa betona spereš predivan preplet tragova kreda u boji. Sve u trenu postaje bledo, sivo, hladno.

Ne znam da li ih više boli to što nemaju ili to što dobijaju uz to. Ti pogledi puni lažnog sažaljenja, a zapravo nevešto skrivenog olakšanja što je to neko drugi. Spakovan s kompletnim inventarom, sa svim što je gradio i što ima pod etiketu- “nema”.

I da li sve te žene s godinama više boli to što nemaju dete ili što zbog toga s godinama gube naklonost, nadjačava li taj strah od odbacivanja od drugih, koji odbijaju sve njihovo “drugo”? Jesmo li i od deteta napravili statusni simbol, ulaznicu za kastu?

Čega još ima u životu osim dece? Zašto neki ljudi nikad ne osete tu radost? Zašto im se sve ostale ne broje? Ima li života u tom životu? Ako nemaš decu, ima li te uopšte? Ako ne možeš da imaš decu, možeš li da imaš život? Može li da ti se prizna? Možeš li sam sebi da ga priznaš? Možda su oni odabrani da to saznaju.

Još teže breme nose muškarci. Država ne plaća lečenje muškog steriliteta. A javnost ga ne prašta. Poruke pršte sa svih strana, etikete se lepe pogledima, podsmesima, u oči, iza leđa… I ćutanje. Najgore je valjda ćutanje, ta tišina kojom se završava sve.

Koliko boli taj njhov grč na licu koji se naizmenično, a neprestano odbija o očaj koji nose u sebi i opravdavanja koja kroje za nas, a jedva čekaju da nam se smaknu s očiju, da sakriju oči, te beskrajno tužne oči.

Ne treba njima naše sažaljenje. Možda bi više od nas cenili, voleli, negovali, videli decu, da ih imaju, da su mogli da ih imaju. Ne izvučeš uvek najbolje karte. Čak i ako igraš loše, to ne znači da si loš. To što smo možda bolje prošli, ne znači da su oni gori od nas.

Ne treba im toliko ni razumevanje, ali treba im da i zbog njih i zbog vas razumemo ono što nam je zajedničko- život. Da prestanemo da se kao deca krijemo iza dece i da počnemo pitanjem- bez obzira na sve što imam- ima li života u meni?