Važno je, međutim, da to ipak ne morate da radite stalno. Imajte zajedničke avanutre, idite ušetnju, gradite kućice na drveću ako imate alat i sklonost ka majstorisanju – ali nemojte misliti da neprekidno morate da zabavljate decu, jer ćete inače biti loš roditelj.
Baš je danas popodne moj stariji sin sišao u odrinaciju i izjavio da mu je dosadno.
„Stvarno?“ rekao sam
„Daaa“
„Znaš da treba da zvršim ovu knjigu koju pišem.“
„O čemu se rad?“ – upitao me je
„O vaspitavanju dece“
„E, pa“ reko je mastorski taktično, „zar nije glupo da pišeš knjigu o vaspitavanju dece kad bi trebalo da vaspitavaš mene?“
„Nije.“
„Zašto?“
„Zato što nisam potpisao ugovor kada si se ti rodio, već kada sam obećao svom izdavaču da ću napisati knjigu. Osim ako nemaš dobrog advokata, mislim da knjiga ima prednost.
Namrštio se. „Ali meni je dosadno“
„Blago tebi“ rekao sam. „Meni nije, imam jako puno posla. Idi napolje i igraj se.“
„Ali…“
„Evo kako ćemo“, rekao sam prekinuvši nešto što bi se pretvorilo u raspravu o tri sata da sam ga pustio. „Brojim do tri, i ako ne izađeš iz moje kancelarije dok izbroji do tri, skratiću ti odlazak na spavanje za pola sata“
„Ali…“
„Jedan…“
„Ta-ta-aaa“
„Dva..“
Škljoc, što je naravno zvuk koji vrata prave kada najavljuju da je jedan dečak upravo krenuo u neku novu, veliku avanturu.
Nekako mislim da bi se moj tata složo s tim.
Odlomak iz knjege Najdžela Late, Kako deci postaviti granice i pri tome sačuvati živce“ u izdanju Psihopolisa
Komentari 0