Sećam se kako sam jednom prilikom, kao mali, prišao ocu koji je na televiziji gledao kriket. Obavestio sam ga lepo da mi je dosadno. Ja baš nisam bio ljubitelj kriketa ali je zato moj otac bio veliki navijač. Ništa valjda nije toliko voleo kao da po ceo dan gleda kriket. Ceo bogovetni dan.
„Ta-ta-a-a?“ – počeo sam kuknjavu.
Tišina.
„Ta-ta-a-a?“ – ponovio sam.
Moj tajta je iskočio iz fotelje i prodrao se : „Gospode, šta je to bilo?“
Na trenutak sam se uspaničio, ali onda sam shvatio da to nije bilo upućeno meni već televizoru, pri čemu je tata očigledno mislio da taj aparat sredstvo dvosmerne komunikacije i da će taj izliv emocija doći direktno do ušiju igrača.
„Ta-ta-a-a?“ – zakukao sam ponovo, ovaj put glasnije pošto je ponovo zauzeo svoje mesto.
Konačno je podigao pogled i vidno iznenađen što me vidi kako stojim pored njega pitao: „Šta je bilo, sinak?“
„Dosadno mi je . Možemo li negde da idemo napolje?“
„Jok. Gledam kriket. Idi napolje i igraj se.“
I što je najbolji štos, stvarno je tako i mislio. Nije se zafrkavao, zaista me je oterao napolje da se igram. Šta više, kako sam bio blesav, ja sam ga i poslušao.
A sada sedi neobičan deo priče, a to je da čak i nakon svih ovih godina još uvek ne mogu sebi da objasim:
Komentari 0