Hidrocefalus

Termin potiče od grčkih reči “hydro” što znači “voda” i “cephalus” što znači glava, tako da se i u našem narodu ponekada spominje kao “vodena glava”. Hidrocefalus nije jedna bolest, već naziv za grupu stanja koja karakteriše povećana količina moždane, tzv. cerebrospinalne, tečnosti, tj. likvora.

Kako se manifestuje?

Klinička slika hidrocefalusa zavisi od uzrasta deteta, uzroka koji je doveo do poremećaja, kao  i trajanja i brzine povećanja pritiska u lobanji. Kod odojčeta kosti lobanje još nisu srasle, pa je najupečatljiviji znak ubrzan rast glavice, što pedijatri prate merenjem obima glave pri sistematskim pregledima. Prednja fontanela je široko otvorena i ispupčena, čelo je  široko, a vene poglavine naglašene. U težim slučajevima može biti prisutan „znak zalazećeg sunca” – oči gledaju nadole, a između gornjeg očnog kapka i dužice oka vidi se neuobičajeno veliki deo beonjače.

Kod starije dece manifestacije hidrocefalusa su manje specifične – česte su promene ponašanja, iritabilnost, letargija, slab apetit, povraćanje i glavobolja.

Uz navedene, obično su prisutni i drugi simptomi i znaci bolesti, specifični za sam uzrok poremećaja.

Pažljivo uzeta anamneza i detaljan pedijatrijski pregled obično su dovoljni da bi se posumnjalo na postojanje ovog poremećaja, a dijagnoza se potvrđuje nekom od vizualizacionih metoda –  ukoliko se radi o odojčetu kod koga je fontanela još uvek otvorena to se može učiniti ultrazvučnim pregledom, a kod starije dece potreban je skener ili magnetna rezonanca mozga. Znatno veći dijagnostički problem predstavlja otkrivanje uzroka hidrocefalusa, neophodan je multidisciplinarni pristup, tj. saradnja lekara specijalista iz različitih oblasti – neurologa, oftalmologa, neurohirurga itd, kao i primena sofisticiranih medicinskih dijagnostičkih sredstava. Nažalost, i pored svih uloženih napora, uzrok često ostane nepoznat.

Terapija i prognoza

U najvećem broju slučajeva neophodna je ugradnja tzv. šanta – silikonske „cevčice” sa ugrađenim „ventilom” čiji se jedan kraj postavlja u bočnu moždanu komoru, a drugi najčešće u stomačnu šupljinu ( tada govorimo o ventrikuloperitonealnom šantu ), sa ciljem da se ukloni višak tečnosti i time spreči povećanje pritiska u lobanjskoj duplji. Procedura postavljanja šanta nije komplikovana, ali se komplikacije obično javljaju kasnije u vidu zapušenja šanta, infekcije…

U jednom broju slučajeva primenljive su endoskopske procedure, kada se u moždane komore uvodi tanak fiberoptički instrument – endoskop ( instrument koji sadrži „kamericu” ), kojim se direktno otklanja prepreka toku likvora. U ovom slučaju nije potrebna ugradnja šanta, čime se ostvaruje bolji kvalitet života posle intervencije.

Lekovi koji se koriste u terapiji hidrocefalusa dovode do kratkotrajnog i delimičnog poboljšanja, pa se koriste samo kao dodatak lečenju.

Prognoza zavisi, pre svega, od uzroka hidrocefalusa i prisustva udruženih poremećaja. Od velike je važnosti da se lečenje započne što ranije, da bi se sprečilo značajnije oštećenje moždanog tkiva. Na taj način, velikom broju dece omogućava se skoro potpuno normalan razvoj, uz dostizanje prosečne ili čak natprosečne inteligencije, i uz prisustvo blažih smetnji, npr. problema sa vidom, nespretnosti, otežane koordinacije… Nelečeni hidrocefalus doveo bi do teškog oštećenja i pomeranja moždanog tkiva, što bi u većini slučajeva bilo fatalno.

Dr Ivana Veljić

Podeli:

Komentari

  1. Postovani imam jedno pitanje. Imam sina od 2,5godine koji ima izrazen mali mozak i cvor iznad oba uveta. Doktorka je rekla da mu je tako srasla glava. Pa sam htela da pitam da li je to normalna pojava ili bi trebala da trazim da se odredi skener glave itd. Hvala

    Odgovori na komentar
Strana 9 od 9<<<56789

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA