Kad malo razmislim, čovek je sebi najveći neprijatelj (a žena tek). Sve odluke, sve što sam radila godinama unazad, ma gde godinama, decenijama… Sve greška do greške, iz jedne zablude u sledeću.
I mnogo puta sam se pitala zašto, i kako je sve to moguće. Kako je moguće da je jedna zdrava, prava, valjda normalna, obrazovana i pristojno vaspitana osoba toliko radila protiv sebe.
Zašto jedna žena, bilo koja žena, u ovom slučaju ja, ne ume da kada treba stavi prst na čelo, razmisli, shvati, promisli, odluči i sprovede ono što je za nju najbolje. Eto, pored svih komplikacija koje mi je život doneo, ili valjda baš zbog svih komplikacija, stalno ovo pitanje vrtim po glavi.
Radimo protiv sebe, jer nije imao ko da nas nauči ko smo, šta smo, i šta je ono što u životu zaslužujemo. A zaslužujemo samo najbolje.
Ne mislim na novac, ili veliku ljubav, ili veliku porodicu, niti dobar posao.
Mislim na unutrašnji mir, dostojanstvo i osećaj za sopstvenu vrednost.
Mislim na našu vrednost kao ljudskih bića.
Mislim na smirenost i dostojanstvo kao modus vivendi, kao način na koji treba da proživimo svoj životni vek.
E, to.
Radim protiv sebe jer sam odrasla u porodici gde se podizanje dece svodilo na hranu, odeću, lekare, školu. I sve je to bilo kako treba, i sve je to u redu jer sam uvek imala sve što mi je bilo potrebno, a često i više od toga.
Sada me, međutim, kroz greške koje sam pravila, i koje i dalje pravim, stiže sve što su moji roditelji pogrešno radili.
Nisu osluškivali moje misli, moje želje, potrebe, strahove i dileme.
Jer nije sve u odeći i školi.
Nešto je i u osećanjima.
Pričam neko veče sa ćerkom, kaže u školi su toaleti grozni. Jasna stvar, to je kod nas žalosna klasika. Hladno je, desi se da nema daske. A i kad ima, daska često bude upišana i prljava. I tako se ona stiska i ne ide u wc.
Šta da radim? Da skočim na učiteljicu, na direktorku, na tetkicu? Džabe, higijena je veština kojom nisu svi ovladali, niti će.
Predložim ja njoj sledeće: kupiću specijalan papir koji se stavlja na dasku, a posle se jednostavno baci u šolju. Zgodna stvar.
Prvo je rekla može, odlična ideja. Malo kasnije, iz mraka dečije sobe – svetlo je već ugašeno, vreme je za spavanje – doziva me glasić. Ne može da spava, razmišlja. Mama, neću da mi kupiš taj papir za šolju, ne treba mi.
Sutradan se premišljala pa je pitala, može li ta hartija da se presavije. Da je niko ne bi video, da joj se niko ne bi podsmevao…
Odmah sam shvatila: ne želi da se razlikuje od druge dece. Ako niko u toalet ne nosi papir za dasku, onda neće ni ona. Želi da bude ista kao i ostali, i to je normalno.
Kasnije će možda hteti da se ističe, da se izdvaja iz mase. No za sada, prirodan proces socijalizacije nalaže da radi isto što i drugi, da ne odskače.
A za te stvari roditelji moraju da imaju sluha.
Bila sam protiv “satića smartića”, dok nisam shvatila da većina dece u razredu ima taj rekvizit. I dalje smatram da joj možda baš i nije neophodan, ali dobila ga je. Da se ne bi izdvajala iz gomile, da bi se osećala dobro. Sitnica koja je za nju veoma važna da bi se bolje osećala, stekla samopouzdanje.
Sve te stvari, svi ti momenti o kojima ne želimo da razmišljamo, koji su za nas gluposti, za našu decu ne samo da nisu, nego su najvažniji. Važniji od hrane, odeće ili ocena.
A roditeljima je najčešće prioritet sve drugo. Roditeljima je važno da je dete sito, zdravo i da je spremno da uči. Mojim roditeljima je bilo važno da ja budem poslušna, da ne izlazim previše, da se kući vraćam rano i da me uvek imaju u vidokrugu.
Moja majka je uredno preturala po mojih fiokama, ali nikada nije sela da sa mnom razgovara kao žena sa ženom.
A tako se teško može sazreti. Tako sam ja postala – ja, osoba koja dugo nije mogla da shvati da greši, jer je kasno u životu uspela da se izbori za pravo na greške.
Jer nije imao ko da je u greškama isprati i posavetuje.
Moja drugarica ima odraslu ćerku koja se zaglibila u kredit, pa u kredit za otplatu kredita i tako u krug. Imala je želje, to je prirodna stvar. Nije imala dovoljna primanja za ostvarenje tih želja i život o kakvom je maštala, pa je iz greške u grešku sebe dovela u tešku situaciju. Do toga možda ne bi došlo, da su joj roditelji, osim toga što su je hranili, oblačili i školovali, posvetili pažnju, onu ljudsku, onu koja deci najviše treba. Možda, da su se potrudili da zagrebu ispod površine, možda bi zaista videli svoje dete, ono koje su napravili, a ne neku tamo osobu koju su podizali, kojoj su pružili materijalne uslove – i ništa više.
Nismo svemoćni, i put do kvalitetnog roditeljstva popločan je greškama koje su delovale kao najbolje namere. Šta nam je činiti, šta da radimo a šta da ne radimo?
Nije deci važna lepa odeća, stvarno nije. Važno im je da se ne razlikuju. A dokle god nisu postali svesni sebe i osobina koje ih čine jedinstvenim – treba da im to i dozvolimo, da se uklope.
Nije deci važan čas stranog jezika ili klavira. Naravno, dobro dođe i značiće im jednog dana. Ali pre svega im sada, ovog trenutka, baš ovog, znače zagrljaj i topla reč. Pohvala.
Nisu deci najvažnije dobre ocene. Nama jesu, to je istina. Ali njima, njima je važno to vreme koje provode sa nama, to zajedničko čitanje neke bajke, zajedničko rešavanje zadataka iz matematike. I pohvale, puno pohvala. I razgovori, stalno razgovori.
Da ne bi jednog dana činili pogrešne izbore ili povlačili pogrešne poteze, da se ne bi zaljubili u pogrešnu osobu.
Da ne bi sami sebi postali najveći neprijatelji i iz neznanja i neiskustva radili protiv sebe.
Kao što sam ja.
Komentari 0