Generacija tromih, smotanih i fizički zapuštenih

Drže se ‘kao beloglavi supovi’, 15 posto ih je debelo, jedva trče, ne mogu da skoče ni metar…

Foto: Pixabay

Nova generacija učenika osnovnih i srednjih škola nespretna je i fizički vrlo zapuštena. Na najnižem nivou su im snaga, brzina i fleksibilnost. Skočnost je do te mere slaba da s mesta ne mogu da odrade ni metar skoka u dalj. Već u petom osnovne imaju držanje “beloglavog supa” (kifozno) i u proseku ih je 15 posto s prekomernom telesnom masom. U srednjoj školi nisu u stanju da naprave 30 trbušnjaka u minutu, mnogi ne mogu da izvedu zvezdu ni stoj na rukama: motorika im je slaba, kao i statička snaga ruku. Oni nisu gipki niti spretni.

Tim rečima opisuju svoje prosječne odeljenje učitelji i nastavnici fizičke i zdravstvene kulture u osnovnim i srednjim školama, koji masovno preduzimaju iste korake: zbog slabe fizičke spremnosti novih generacija prinuđeni su da spuštaju kriterijume. Sve veću ulogu pri ocenjivanju predstavlja motiivsanost učenika, a sve manju motoričke sposobnosti. Nastavnici su svesni, nove generacije se zabrinjavajuće malo kreću.

Motorika 

– Neke motoričke sposobnosti su na granici zabrinjavajućeg. Upozoravam na to i roditelje. Razlike među razredima ipak postoje, pa se u jednom petom veći deo učenika vanškolski bavi sportom, u drugome ne – kaže Astrid Čulić, učiteljica fizičke kulture iz zagrebačke Osnovne škole Ivana Mažuranića, koja ocene na kraju godine zaključuje tako da 40 posto čine motorička znanja, 40 posto vaspitni učinci, a samo 20 posto motoričke i funkcionalne sposobnosti i motorička postignuća.

Ivana Kutle, nastavnica fizičkog u zagrebačkoj Drugoj ekonomskoj školi, nakon 15 godina iskustva u radu s učenicima došla je do sledećeg: ranije se merilo koliko trbušnjaka učenici mogu da napravite u minutu. Danas im mere 30 sekundi. Nekima je i to previše. dahću, savijaju se, padaju u stranu.

– Prosek mojih učenica je 17 trbušnjaka u pola minuta, kod mladića je to 22. Takva im je repetitivna snaga trupa. Posljednjih godina primećujem veću gojaznost kod devojaka. Mladići su nešto aktivniji, devojke manje, kaže I. Kutle.

Zbog loših motoričkih sposobnosti učenika gimnastičke sprave u školama sve se manje koriste. Postale su preopasne za upotrebu jer motoričke sposobnosti poput snage, koordinacije i agilnosti koje zahteva sigurno korištenje vratila, kozlića ili grede – današnje generacije jednostavno nemaju. Gimnastičke su sprave zato na sigurnom – u skladištima.

Iako spuštaju kriterijume, nastavnici fizičkog s kojima smo razgovarali trude se u jednom: da motivišu decu i mlade za bavljenje sportskim aktivnostima.

Ivana Kutle je tako svojim srednjoškolcima, standardno zabuljenim u mobilne telefone, predložila upotrebu mobilne aplikacije za merenje kretanja. – Možda ih tako podstaknem da se više kreću – nada se.

Vilko Petrić s Učiteljskog fakulteta u Rijeci, predavač kineziološke metodike (prošle godine nagrađen kao najbolji mladi naučnik Evope u području kineziološke edukacije), godinama prati i proučava fizičku aktivnost i antropološka obeležja učenika.

Osim što se u zadnjih pet godina prosek telesne mase povećao za 2,14 posto kod učenika, a 1,53 kod učenica, došao je do otkrića da se fizičke sposobnosti đaka doslovce strmoglavljuju.

U poslednjih pet godina prosječni rezultat na testu skok u dalj iz mesta pogoršao se za više od 12 centimetara kod učenika i gotovo 20 centimetara kod učenica. Vilko Petrić upozorava da će se kod oba pola rezultat i dalje pogrošavati, i to u proseku za nešto više od 0,2 standardne devijacije u svakoj sledećoj generaciji.

U testu merenja kontinuiranog trčanja na šest minuta, čime se procenjuje kardiorespiratorni fitnes, učenici su 2010. godine postizali prosečne vrijednosti od gotovo 1393 metra, a 2014. došli su do 1248 metara, što je u proseku pad kod svakog učenika za 145 metara. Učenice su u istom razdoblju beležile prosečan pad od 139 metara.

– Nema sumnje da ovako negativnim rezultatima delom doprinosi gotovo neznatna satnica obavezne nastave fizičle  i zdravstvene kulture od 90 i manje minuta nedeljno. Koliko je to alarmantno, govori podatak da je danas potrebna svakodnevna 60- minutna tjelesna aktivnost umerenog intenziteta ili 420 minuta nedeljno, kako bi maloletne osobe osigurale kretanjem minimalni zdravstveni učinak, kaže V. Petrić.

Međutim, za veliki broj učenika nastava fizičkog u školi jedina je prilika za bavljenje organizovanom fizičkom aktivnošću.

– Čak 90 posto učenika do kraja srednje škole ne ispunjava preporuke telesne aktivnosti od minimalnih 60 minuta dnevno. Putem školstva za decu osiguravamo svega oko četiri minuta fizičke aktivnosti dnevno, kaže Petrić, čiji je zaključak da upravo u školama postoji najveći rizik od neaktivnosti.

Osim što Hrvatska ima jednu od najskromnijih satnica obavezne nastave u Evropi – po dva časa nedeljno u osnovnoj i srednjoj školi (u nekim srednjim školama samo jedan čas!), istraživanja pokazuju da smo jedna od retkih država koja u planovima i programima redovne nastave nema celinu – aktivnost u prirodi, fitnes i zdravlje.

U Holandiji, recimo, učenici jednom do dvaput nedeljno odlaze biciklima na izlete, uz redovnu nastavu fizičkog.

– Istraživanja koje smo sprovodili pokazuju da je zdravstveno stanje mladih ljudi ugroženo, a time i budućnost naroda. Želimo li zdravu omladinu, prvi korak mora biti povećanje časova obavezne nastave fizičke i zdravstvene kulture, poručuje Petirć.

Dotad, njegov je savet nastavnicima svih ostalih predmeta u školi: koristiti što češće kraće aktivne pauze u nastavi barem za – petominutno razgibavanje učenika. Takve aktivnosti, objašnjava, dokazano poboljšavaju koncentraciju učenika, njihov školski uspeh i ukupan dnevni nivo fizičke aktivnosti.

Piše: Mirela Lilek

Izvor: Jutarnji.hr

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA