Gde sam pogrešila sa mojim prvencem?

Kao roditelj koji je pokušavao na sve načine da sazna što više o roditeljstvu i vaspitnim merama, a izgubljen u moru saveta, odlazila sam na razna predavanja i kupovala svakakve knjige u periodu posle rođenja prvog deteta.

  • Tražeći potvrdu za sopstveni pristup vaspitanju – prihvatila sam načine dr Ranka Rajovića i dr Marije Montesori.

    Upijajući um je tada ulazio na mala vrata, skoro sramežljivo u naš predškolski sistem, a paralelno i knjiga IQ deteta – briga roditelja. Otišla sam na predavanje dr Rajovića koje je potvrdilo korist onoga što sam i instinktivno radila: puštala dete da trči, istražuje, da se penje, vrti, da se prlja skačući po blatnjavim baricama, da radi ono što je i iskonska potreba svakog deteta. Dobijala sam preke poglede drugih mama u parku, kada nisam reagovala dok je štapom pecao lišće iz bare ili dok se bacao po travi jureći za loptom, ali i poneki smešak bake i deke u prolazu, koji su uživali u reminiscencijama sopstvenog detinjstva. Dozvoljavala sam mu da balansira na ivičnjaku, pokušava da se popne na drvo i preskoči ogradu, svesna da će njegova spretnost u koordinisanju i savladavanju prepreka uticati na njegovu bezbednost, ali i razvoju sinapsi u njegovoj glavici.

     

    Moje vaspitne mere nisu se dopadale ni stručnjacima. Vaspitačica je jednom prilikom rekla da moj jednoipogodišnji sin, sad sedite molim vas ako stojite, ništa ne zna! Moš misliti beba da ne zna? Pa rodila se valjda sa znanjem sinusa i kosinusa, kako moje dete ništa da ne zna? Sad je smešno, ali tada mi uopšte nije bilo sve jedno. Preplašena, u momentu pomislih da smo negde omanuli u vaspitanju, da se ne bavimo dovoljno detetom, da nije dovoljno mentalno razvijen. Možete i zamisliti šta se sve roditelju mota po glavi kada mu kritikuju dete i to prvenca, i kada tek stiče iskustva i zajedno raste sa detetom?  Drhtavim glasom, pitam šta se desilo? Vaspitačica mi reče, zamislite, da se moj mali popeo na sto! On ne zna šta se sme, a šta je zabranjeno. Prođe mi misao da je prethodnog vikenda video od starije sestre da se penje na onaj mali Ikein sto, ali to sad nije bitno. Rekoh joj da smo mi odlučili da vaspitavamo dete po metodama pomenutih doktora i da je u fazi istraživanja visina i sopstvenih sposobnosti da ih dostigne. Bolje da sam joj trn u oko ubola nego što sam joj to saopštila. Ko sam ja da bolje od nje znam kako se vaspitavaju deca, pa ona se školovala za to? Kao da sam je udarila pesnicom jer sam joj uopšte spomenula da se interesujem za vaspitavanje dece, a pored svega još i spominjem tamo neke stručnjake. Odgovorila je da mi ona savetuje varjaču (!). Grešite ako mislite da je to bilo davno, ja nemam šezdeset godina i dete od četrdeset, to je bilo pre osam godina.

     

    Marija Montesori (bdw prva žena lekar) je verovala da dete mora imati što više slobode i fizičke i intelektualne. Način na koji se dete tretira od strane odraslog ima presudnu ulogu u njegovom razvoju. Temelj slobode su ljubav i poverenje, a kognitivni razvoj neodvojiv je od motoričkog. Mnogi pogrešno tumače njenu pedagogiju, da sloboda znači apsolutno dozvoljavanje detetu da radi sve što hoće. Ne, nego je sam sebi gospodar. To je jedan razvojni proces, koji traje po fazama razvoja, pri kojima se uče disciplina, poštovanje, nezavisnost i odgovornost.

     

    Nije logično očekivati od deteta da svaki put posluša ono što smo mu rekli. Neposlušnost izražava volju deteta. U psihologiji deteta poznato je da dete ne zna za pravo ne do sedme godine. Pa kako onda da naučimo dete da su neke stvari opasne za njega i da mora poslušati?  Da li odgovor leži u poštovanju detetove želje, volje, pa i ličnosti?  Ukoliko mu  roditelj, smireno, u visini njegovih očiju, ozbiljno objasni zašto to nije dobro, dete će poslušati. Ali, ponekad ni to ne uspeva. 

    Koji su to načini usmeravanja deteta da se ponaša po pravilima ponašanja i bezbednosti?

    1. Detetu je potrebno pokazati KAKO se to radi.
    2. Važno je izabrati neutralni momenat, kada dete nije u emotivnoj reakciji, ali i kada roditelj nije iznerviran.
    3. Dati zabavno i interesantno objašnjenje, pokazujući detetu kako treba da uradi.
    4. Koristiti “hvala” i “molim te”.
    5. Ponuditi mu izbor: “Hoćeš sam ili hoćeš ja da ti pomognem?”.

         

    Sve sam radila tako. Moje dete je postalo toliko svoje da se čvrsto drži svojih stavova. Ne prihvata kompromise kada se dovodi u pitanje odustajanje od sopstvenih principa. Ima slobodan um. Nesalomiv. Prihvata različitost. Poštuje drugare i starije. Njegovi motivi su krajnje jednostavni, koliko su moralni. Pravičan je. Ali mene ne sluša. Gde sam onda pogrešila ako sam mu dala da slobodno razmišlja?

  • Možete me pratiti i na blogu Mama i dete.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA