Kineskoj deci ispod 18 godina biće dozvoljeno da igraju onlajn videoigre jedan sat petkom, vikendima i tokom praznika. Na nivou države su smanjili količinu vremena koju maloletnici mogu da provedu igrajući onlajn igre kao odgovor na sve veću zabrinutost o problemu zavisnosti od takvog sadržaja.
“Njihovo iskustvo ukazalo je na to da roditelji na vreme ne prepoznaju da su im deca zavisna od igranja videoigara, jer uglavnom dugotrajno sedenje ispred ekrana ne shvataju kao bolest i alarm da treba da reaguju. To nije problem samo u Kini, već i širom sveta uključujući i Evropu”, kaže za Euronews TV dr Ranko Rajović, docent na Pedagoškom fakultetu u Kopru gde predaje neuronauke u vaspitanju i obrazovanju.
Objasnio je da deca brzo postanu zavisna, i da čak ni najmlađa nisu pošteđena. Dr Rajović objašnjava da do zavisnosti brzo dođe tako što se jako brzo smenjuju dopaminsko endorfinski ciklusi (endorfinski receptori su zapravo i morfijumski receptori) i javlja se brza smena osećanja – od sreće do uzbuđenja, od tuge do radosti. Tako nešto, kaže on, nije prirodno i zdravo, pre svega za razvoj mozga.
Kako se stvara zavisnost?
“Kada pređe prvi nivo, dete doživi određenu nagradu i srećno je. Za minut ide novi nivo igre i ono iščekuje novu dozu sreće (endorfini), a pre toga ima iščekivanje (dopamin) da li će preći novi nivo i doživeti uspeh. Ta osećanja se smenjuju više puta za period od 10 minuta, što je kratko i nije prirodno stanje. Upravo tako se stvara zavisnost”, objašnjava Rajović.
On navodi upravo “mlađa deca mogu jako brzo i lako i da postanu zavisnici od onlajn igrica”.
“Detetu od šest godina je dovoljno oko nedelju dana da se stvori zavisnost. Oni znaju i da se zaključavaju u WC ili u sobu i da igraju pola sata duže od dogovorenog sa roditeljima. Umeju lako ih prevare. To da ih roditelji teško kontrolišu i to nije ništa novo”, kaže on.
Navodi da je u jednom istraživanju sa prof. M.Ružić, proveravao u kom periodu su deca u tinejdžerskom periodu aktivna na internetu, na telefonu.
“Instalirali smo program u telefone dece kako bismo videli kada su aktivni. Pokazalo se da ga većina dece koristi od jedan do tri ujutru, a to je period kada roditelji spavaju. Zbog toga je i teško kontrolisati ih”, objašnjava on.
Rajović dodaje da je još jedno svetsko istraživanje pokazalo da pasivnost utiče na to da se mozak sporije razvija i da je to usko povezano sa satima i satima provedenim u igranju igrica.
“Jedno američko istraživanje je pokazalo da se tokom igranja videoigrica kroz duži period smanjuju duboke regije mozga, a one su vezane za kognitivne, saznajne, procese. Na taj način se mozak oštećuje ili usporava razvoj, naročito kod dece koja su u razvoju. Ne samo to, deca su zbog igranja igrica slabija i motorički, padaju im i pažnja i koncetracija. Pojavljuje se i novi kognitivni problem, to je hiperpažnja i nedostatak duboke pažnje, što postaje sve veći problem“, dodaje on.
Dr Rajović dalje kaže da roditelji treba da budu svesni da su oni ti koji uvode pravila, a ne deca.
“Roditelji moraju da se edukuju. Mi moramo da budemo svesni da okruženje utiče na razvoj mozga, a ne da ga roditelji forsiraju tako što žele da ga što pre informatički opismene ili ga vode na niz aktivnosti. Mozak se najviše razvija do pete, sedme i 12 godine i to uglavnom kretanjem, ne preteranim edukovanjem. Ako nema kretanja, slabije se povezuju regije mozga. Potrebno je voditi decu u parkove, gde ima uzbrdica, nizbrdica, prepreka (slika ispod pokazuje deo NTC parka u NTC klubu Dedinje u Beogad).
Uz kretanje važne su igre za razvoj duboke pažnje (Čoveče ne ljuti se, šah, a razvili smo i NTC šah za koji smo dobili nagradu u okviru jednog EU projekta, za najbolju igru), jer na taj način im poboljšavamo kognitivne sposobnosti” na kraju naglašava Rajović.
Komentari 0