Fraze poput „Ionako ćeš uraditi po svom“, „Nema veze“, iako je očigledno da problem postoji, ili „Sama ću to da uradim“ lako mogu postati deo svakodnevne komunikacije. Međutim, upravo takve rečenice mogu da nauče decu pasivno-agresivnom ponašanju.
Stručnjaci ističu da deca usvajaju pasivnu agresiju kada odrasli govore jedno, dok njihov ton ili ponašanje jasno pokazuju nešto sasvim drugo.
„Pasivna agresija je zamena za iskreno izražavanje emocija. Deci su potrebni odrasli koji će im pokazati da je moguće biti istovremeno i ljubazan i otvoren“, rekao je za HuffPost terapeut Met Grammer.
U nastavku izdvajamo fraze koje mogu da podstaknu pasivno-agresivno ponašanje kod dece, kao i bolje načine da roditelji izraze ono što osećaju.
„Dobro. Radi kako hoćeš.“
Ova rečenica je gotovo univerzalni roditeljski način da se kaže: „Veoma sam ljuta zbog tvoje odluke.“ Problem je u tome što reči ne odražavaju stvarna osećanja.
„Ona uglavnom znači upravo suprotno od onoga što je izgovoreno“, objašnjava savetnik i autor Bruk Mekenzi.
„Na taj način dete uči da nije bezbedno ili prihvatljivo otvoreno reći da se s nečim ne slaže. Zbog toga frustraciju počinje da izražava indirektno i očekuje da druga osoba sama shvati u čemu je problem.“
Umesto da u ljutnji kažete samo: „Dobro.“, Mekenzi savetuje da budete otvoreni:
„Ne slažem se sa tvojom odlukom i želim da ti objasnim zašto.“
„Ako rečima govorite ‘da’, a ponašanjem pokazujete ‘ne’, učite dete da je komunikacija zapravo igra pogađanja“, dodaje on.
„Posle svega što sam danas uradila…“
Logoped Jordyn Koveleski Gorman objašnjava da ova rečenica uči decu da koriste osećaj obaveze i krivice kako bi navela druge da ih poslušaju.
Umesto da kod deteta izazivaju osećaj krivice, roditelji bi trebalo jasno da kažu šta im je potrebno ili kako se osećaju.
Na primer:
„Trenutno se osećam preopterećeno i značila bi mi pomoć.“
„Potreba ostaje ista, ali je izražena direktno“, kaže Gorman.
„Na taj način deca uče da ne okrivljuju druge kada stvari ne idu po planu, kao i da je pomoć dostupna, ali da je važno jasno je zatražiti.“
„Ja sam, izgleda, loš roditelj.“
Kada dete želi da razgovara o nečemu što ga je povredilo, roditelji ponekad reaguju sarkazmom ili preteranom samokritikom.
Takva reakcija nije korisna.
„To nije jasna komunikacija. Fokus se prebacuje na dete, koje tada počinje da teši roditelja, umesto da se razgovara o problemu koji je dete iznelo“, objašnjava Lori Vilson, suosnivačica centra Rize Counseling.
Mnogo korisnije bilo bi reći:
„Razumem šta želiš da kažeš. Kažeš da ti je zasmetalo kada sam…“
„Važno je saslušati dete kada želi da govori o našem ponašanju“, ističe Vilson.
„Deca nas posmatraju i oponašaju, pa tako usvajaju i način na koji komuniciramo. Zato slušajte, pokažite razumevanje i izbegavajte odbrambeni stav ili dramatizovanje, jer to skreće pažnju sa detetovih potreba.“
„Ti vrlo dobro znaš šta si uradio.“
Ovu rečenicu mnogi roditelji koriste, ali ona retko pomaže da se problem reši.
„Najčešće dete zapravo ne zna šta je tačno uradilo pogrešno“, kaže psihoterapeutkinja Lin Zakeri.
„Na taj način deca uče da zdravi odnosi podrazumevaju čitanje tuđih misli umesto otvorene komunikacije. To može da podstakne nesigurnost i stalno preispitivanje.“
Sličan efekat ima i rečenica:
„To ne bi trebalo ni da ti govorim.“
Iako roditelju u trenutku frustracije može delovati opravdano, ona detetu šalje poruku da je važnije da pogađa tuđe potrebe nego da ih neko jasno izrazi.
Mnogo bolji način je:
„Mogu li da ti objasnim šta me je uznemirilo i zašto? Ne želim da nagađaš.“
„Da me stvarno voliš…“
Prema mišljenju stručnjaka, ova rečenica je posebno štetna jer ljubav pretvara u sredstvo ucene.
„Deca tada uče da ljubav moraju da zasluže poslušnošću i da je bolje da ćute i trpe kako bi sačuvala mir u kući, umesto da grade odnos zasnovan na iskrenosti“, objašnjava Zakeri.
Umesto toga, predlaže da roditelji kažu:
„Ovo mi je važno i objasniću ti zašto. Mogu li da ti kažem šta mi je potrebno?“
Ćutanje kao kazna
Ćutanje ili ignorisanje deteta još je jedan oblik pasivno-agresivne komunikacije koji može ostaviti dugoročne posledice.
„Deca koja odrastaju uz ovakav obrazac često kao odrasli ili sama koriste ćutanje kao kaznu ili veruju da svako ćutanje znači da su nešto pogrešila“, kaže Zakeri.
Umesto da ćutite, pokušajte da kažete:
„Uznemirena sam i potrebno mi je malo vremena da se smirim i saberem misli kako bismo mogli mirno da razgovaramo. Pričaćemo kasnije.“
Ćutanje nije jedini oblik neverbalne pasivne agresije. Duboko uzdisanje, izbegavanje kontakta očima, okretanje leđa, prekštene ruke ili izlazak iz prostorije takođe šalju poruku da se iskren razgovor izbegava.
Zakeri savetuje roditeljima da obrate pažnju i na govor tela.
„Opustite izraz lica, uspostavite blag kontakt očima i zauzmite otvoren stav. Sedite pored deteta umesto da stojite iznad njega, opustite ruke, okrenite se ka njemu, dišite mirnije i neka vaš ton bude u skladu sa onim što govorite. Deca podjednako uče iz našeg govora tela kao i iz reči koje izgovaramo.“
Komentari 0