Dva zaposlena roditelja, jedno bolesno dete

Foto: Flickr

U sredu uveče , naš mali sin se prvi put stvarno razboleo. Nekoliko nedelja pre njegovog prvog rođendana, počeo je da plače u sred noći i moja žena ga je uzela.  Bio je topao kao kamen zagrejan na vatri.

Bolest se pogoršala  u četvrtak i petak . Subota je bila paklena . On se previjajo  od bolova na našem krevetu, i ništa nismo mogli da uradimo . Pedijatar je mislio da je to virus koji napada ruke, noge i usta što,  nije strašno kako zvuči .

U nedelju , njegova groznica je prošla i nestajao je i  osip  na  leđima i stomaku. Dijagnoza: Imao je  roseolu,  virus.

Kao što se očekivalo,  počeo je da se oseća bolje, iz sata u sat, sve do uveče, kad smo ga stavili u krevet. Bilo je lako zaboraviti ono što je prošlo , i ono što smo i  mi , kao njegovi roditelji , preživeli.

Roseola nije velika stvar . Deca bivaju bolesna sa vremena na vreme. Ovo je bilo naše prvo putovanje. Izgledalo je apokaliptično, ali u našim glavama bilo je jasnije kako smo bili srećni što je naš sin je bio zdrav i jak skoro čitave prve godine.
Čak i ova manja bolest nam je postavila  dilemu.  Mi, kao i mnogi ljudi , živimo  daleko od svojih porodica . Takođe, imamo zbrinuto dete tokom nedelje, tako da možemo da radimo. Mi smo kao i mnoge porodice sa dva zaposlena u kući.
Moja žena upravo lansira novu, veoma važnu stvar i moj mandat, kao zamenik urednika  sajta je počeo  pre šest dugih nedelja….

Ali kada imate bolesno dete, ne možete ga ostaviti sa dadiljom niti ga poslati u dnevni boravak.  Neko mora da brine o  detetu, i ako vaša porodica živi daleko , to mora biti jedan od roditelja.

Kroz ovu epizodu, razmišljao sam o teškoćama sa dva zaposlena roditelja u domaćinstvu . Čiji je posao trebao da ima  prednost?  Ko mora da pozove  i otkaže sastanke? Ko nosi odgovornost prema porodici ?

Za većinu ljudi  prethodnih generacija, odgovor je bio jednostavan : Mama. Ona je tu da brine o tome! U našoj porodici , mi smo pokušali da održimo jednakost u roditeljstvu što je više moguće. Volim da provodim vreme sa našim sinom , i tako sam uredio ceo svoj život,  koliko je to moguće. Biti kompetentan otac je važno za mene, a ja radim dosta dobro za prvi  put, mislim.

Ipak u ovom trenutku prvi put smo se našli u nevolji, kršeći društvene norme. Oboje smo prepostavljali da će moja žena da se brine o sinu i da će se moj posao nastaviti normalno.

Naš sin, međutim  imao je drugu ideju. Iz nekog razloga, a po prvi put u svom životu, on je odlučio da ne može biti više od tri centimetara daleko od mene u svakom trenutku. Jede, sedi u svojoj visokoj stolici držeći me za majicu. Hteo je da maše nogama u mojim rukama. Kada spava čučne pored mene i položi  glavu na moje grudi i zaspi kao novorođenče.

Moja supruga se odlično snalazila u ovakvim situacijama, možda i zato što nije želela sve to da promeni.

Sa druge strane, ja sam osetio  punu težinu roditeljstva,  I da me sve to baš  pritiska . Ja sam se trudio da budem glava naše porodice, ali kada bi plač prerastao u vrištanje, ja bih uvek bebu dao u ruke svojoj ženi, i onda bi ga uvek smirila.

Sada , to je bilo na meni, on je bio bolestan i tužan. Imali smo posla. Mnogo. Nešto je moralo da se uradi.

Bilo je  izuzetno teško reći , „Hej , moram da se neko vreme brinem o mom bolesnom sinu. “ Većina radnih mesta , plava ili bela kravata, svejedno, neće skoro biti prijemčiva na ovaj zahtev. Čak i kada imate normalnog, poštovanja vrednog poslodavca, nije lako…
Stanje stvari je apsurdno i glasno kaže: Ja sam na čelu seksističke kulture koja  veruje da muškarci ne brinu o bolesnu decu. To je ono što mame rade .

Ali ovde je bio moj sin meni na  nogama, plače , i podiže ruke ka meni kao da sam jedina osoba na celom svetu koji bi mogla da pomogne da se oseća bolje. Za ovih nekoliko dana, ja sam to i bio.

Tako  sam skupio petlju, i uzeo par slobodnih dana kako bih brinuo o detetu.  Moja supruga i ja smo uklapali naše poslove i mejlove razmenjivali o bolesti našeg deteta i o našem mentalnom stanju. I bilo je veoma teško. Prokleto je bilo teško.

Ali kada sam danas seo sa njim u parku, mališa se oporavio dovoljno da skoči gore i dole sa radošću u očima kao kada pas traga za loptom , ali ne i sasvim oporavio da potrči za psom. Moja žena mi je poslala poruku .

„Osećam veliku krivicu što smo ovoliko ispomerali tvoj dan „, rekla je ona . “ Da li je to u redu?  “

I shvatio sam da i mene obzuma neka krivica, takođe. Kao da sam napustio svoj posao , do koga mi je veoma stalo,  zbog bolesnog deteta. Onda, odjednom je izgledalo ludo što smo oboje osećali krivicu zbog rada i brige o detetu. Naravno, bilo je u redu za nas oboje da radimo upravo ono što smo radili .

Pa sam joj  poslao sliku sa njim, kosa mu se zabada u leđa kao lucerke i rekao sam: “ Šta može biti bolje ?  Oboje smo na svom poslu: Ovo je realnost . “

Ona je rekla : „Mislim da je prava reč – žongliranje zajedno kao tim.”

Koliko god je bilo teško, ali ovo smo morali da uradimo, da pregovaramo. To je cena i isplata rodnih uloga koje čine ove odluke automatskim i nevidljivim. Mogli smo  da uradimo nešto za nas , za naše dete , za našu porodicu , ali zauzvrat , moramo da žongliramo  i upravljamo i shvatimo sve u letu.

Postoji mnogo politike rada koja  treba da se promeni da bi žene u radnoj snazi bile uspešne tamo. Počev od plaćenog porodiljskog odsustva. Očevi takođe odlaze, ali to u praksi većina firmi ne primenjuje.
Nema rešenja, ko bi mogao da  interveniše u našoj situaciji . Promenljivo i malo lično: dva roditelja, dva posla i jedan bolesan  klinac. Podrazumevana kultura  je da se vrednuje rad muškarca iznad žene.

Dakle, mi smo morali  se svesno da donesemo odluku da tretiramo naš rad podjednako i dopustimo da tata vodi brigu o detetu, dok mama radi. Jer to je ono što ima smisla za našu porodicu .

Moj osećaj je da, ako dovoljno tata prestane da krivi svoje partnere za ovakve situacije, priča o nepriznatoj muškoj privilegiji – kultura će se promeniti . Problem brige za bolesnu decu će se posmatrati kao univerzalna potreba za nastavak vrste , umesto potrebe da to rade samo  zaposlene majke.
On sada spava. Dobro je jeo. Igrao se u parku. Osip bledi. Osećamo se manje potišteni i iscrpljeni. Mir se vratio.

A za ono što je vredno, normalan poredak stvar se obnovio. A baka i deka su stigli, sledeće nedelje na veliko olakšanje svih nas.

Alexis Madrigal

Prevela: Ivona Jovanović

Izvor: The Atlantic