Leto je za roditelje izuzetno izazovan period. S jedne strane su vrućine koje su ove godine baš velike, pa deca veći deo dana provode u kući, s druge strane su ekrani koji mame i ponekad je nemoguće izdržati tu dečju upornost da im dozvolite da gledaju u televizor ili telefon satima.
Dr Ranko Rajović kaže da se odgovor krije u našoj kreativnosti koju treba i kod dece da probudimo.
“Istraživanje koje smo radili u školama u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Italiji pokazalo je da već u nižim razredima većina dece ima telefone, čak 80% njih, a u četvrtom razredu taj procenat ide i do 100%. U odnosu na pre pet godina kad smo radili istu studiju, skok je dramatičan.” – kaže dr Rajović i kaže da nema neke velike razlike između nas i nekih razvijenih zemalja.
Deca su, objašnjava Rajović, navikla i kao da imaju uslovni refleks da kad im je dosadno posegnu za telefonom.
“Zato je, evo, prvi savet za roditelje – pustite da im bude dosadno. Jer će onda morati da se igra. Isto kao i mi kad smo bili deca pa bismo se požalili da nam je dosadno. Jedini savet koji smo dobijali i koji i danas deca treba da dobiju je – idi, igraj se. Drugi važan savet je da ne kupuju detetu svaki vikend po igračku. Neka se sete sebe. Kad su dobijali poklone? Mali praznik, mali poklon, veliki praznik, veći poklon. I to je to. A danas? Pa bukvalno svakog vikenda se kupuje po igračka.” – kaže Rajović.
On podseća roditelje na period kad su sami bili deca i to da je ushićenje zbog dobijene igračke bilo daleko veće iako je sama igračka bila daleko manje vrednosti nego one koje danas deci kupujemo.
“Devojčice su, recimo, sakupljale salvete. Pa je svaka salveta imala svoju priču i bar 10 karakteristika – boja, oblik, koliko slojeva, iz koje je države, iz kog grada, hotela… Kad bi tata otišao na put, mora da donese nekoliko salveta, da ćerka može da se menja. Ona to dočekuje sa ushićenjem, jer može se desiti da tada donese neku baš dobru, za koju će dobiti dve ili tri druge koje nema. A dečaci, oni su imali klikere ili one male automobile.” – podseća Rajović.
I zaista, kad se setimo dečaka i njihovog ushićenja pojedinim baš “jakim” klikerima, teško se ono može porediti sa onim koje danas deca pokazuju kad dobiju igračku. Da li je plastikaner ili staklenac, porcelanac, naftalinac ili neki treći bilo je ključno. Pa su se menjali, osvajali i čuvali ih kao najveće blago. Nisu ih dobijali svakog dana, pa je njihova vrednost za decu bila neprocenjiva.
“Sećam se sebe, imao sam oko 40 klikera. I dečaci tada, kad krenu napolje, tačno znaju koje nose, imaju strategiju. Jedan ovakav, tri onakva, četiri velika, za koje zna da vrede više. I igraju tako satima, sve to vreme kalkulišući šta su izgubili, šta su dobili. Čučne, ustane, vrti se, kreće se, komunicira i MISLI. A sad, gledajte šta smo danas dobili. Sećam se jedne bake koja je na predavanju čula da su klikeri dobri. I otišla i kupila unuku pakovanje od 100 klikera, iz najbolje namere. Pa mu je posle nekoliko dana kupila još 100. I to dete je odjednom imalo 200 klikera! Pa neće ni da se igra.” – objasnio je dr Ranko Rajović.
On kaže da je ista stvar i sa majkom koja je čitavo detinjstvo sakupljala salvete i sad ih ima 500. I odluči da ih pokloni ćerki kao najveću vrednost. A ćerka? Vrlo brzo iz dosade počinje da ih cepa. Jer ona nije ta koja je svaku od njih pažljivo i vredno skupljala i čuvala i ne može da razume vrednost nečega što je dobila odjednom u toj količini.
“Isto važi i za autiće koje dečaci vole da skupljaju. Pa nemojte im kupovati stotinu autića. Neki važan događaj kupi se jedan, drugi put drugi, pa dete zna kad je koji dobilo. I onda kad imaju malo igračaka, oni se igraju. I kad je vreme loše da se bude napolju, oni će znati da se igraju. Kažu mi roditelji – deca ne znaju da se igraju. Pa naravno da ne znaju kad im kupujete 1000 igračaka! Dajte im manje igračaka i vreme za dosadu. Možda čak da se zaigrate s njima.” – rekao je Rajović i predložio roditeljima nekoliko igara.
Prva igra se sastoji u tome da uzmete one drvene kocke od kojih se prave kule i da za jednu od njih vežete končić, ta ide u “temelj”. Zatim deca prave kupu od nekoliko spratova i na kraju izvlače tu kocku vezanu končićem, da vide hoće li cela kula pasti.
Rajović kaže da sa malom decom treba igrati Čoveče ne ljuti se, a čim nauče da sabiraju, tablić, jamb, koji je najbolja igra za duboku pažnju, šah…
“Poruka roditeljima je da odvoje dva dana nedeljno, uveče, za društvene igre. Važno je da decu nauče da igraju šah. Zašto? Dete danas u školi ima slabu pažnju, ne može da uči. To je problem svuda, a uzrok je tehnologija. A tablić, jamb i šah su igre za duboku pažnju.”
Rajović upozorava i na to da je fina motorika našoj deci jako slaba. Kaže da je radio istraživanje u vrtićima u Vojvodini gde je upravo finu motoriku ispitivao jednim jednostavnim testom.
“Roditelji mogu to kod kuće da probaju, vrlo je jednostavan test. A ono što sam ja video u vrtićima je da deca od pet godina ne mogu sa površine stola, kad spuste dlan, da podignu samo domali prst. Umesto toga, dižu dva istovremeno i to je prvi znak da fina motorika nije dobro razvijena što je jako važno za rad mozga i pisanje u školi. A kako to da popravite? Morate biti mudri. Deca vole Lego kocke, ali to ne znači da moraju imati 10 kutija. Dve su dovoljne. Uzmite jednu i recite detetu: ‘Ovo što ću ja sad da uradim to je za malo veću decu i odrasle.’ i oblepite selotejpom kažiprst i srednji prst, pa slažete samo palčevima i malim i domalim prstom. Dete će, naravno, reći “hoću i ja!”. I to je odlična vežba za razvoj fine motorike. Da ste mu rekli da to mora da uradi da bi vežbalo, sigurno da bi se jako bunilo. Moramo detetu napraviti izazov, to je uloga roditelja.” – objašnjava Rajović.
On kaže i da deca slobodno mogu u park i kad su velike vrućine, njima to ne smeta, sve dok su u hladovini.
“Roditeljstvo je danas ozbiljan posao. Ne možemo da kažemo da nemamo vremena. Kako to – rodili smo dva, tri, četiri deteta i sad nemamo vremena? Moramo imati vremena. Posebno u tih prvih 10 godina, ako smo tu prisutni, onda smo posle mirni. Pre neki dan čuo sam da je jedna nastavnica svim đacima dala petice, da pokaže sav besmisao sistema. Jer, govorimo stalno kako je svaka generacija dece sve slabija, a ocene sve bolje. Kako je to moguće? Negde smo pogrešili.”
“Decu moramo da pripremamo za život. A kako to? Pa igra, skakanje, duboka pažnja, društvene igre. E, to je posao roditelja.” – zaključuje Rajović.
