Dete nikad ne plače bez razloga

Spustite se u ravan s mališanom ili ga podignite, ako je beba i zagrlite. Čak i ako vam u tom trenutku nije jasno zašto je neutešno i uprkos tome što biste najradije da viknete „Dokle više”, dajte mu prvo osnovnu informaciju – da ste tu

dete plače px

Foto: Pixabay

Danas sve možemo saznati preko interneta: od toga kako otvoriti teglu krastavaca do toga kako napraviti ormar. Internet je tako prepun i saveta o roditeljstvu.

Jedna od najčešćih tema za koju svi misle da imaju rešenje jeste plač deteta. Jedna anegdota koju mi je moja majka ispričala zauvek mi je promenila razumevanje ove teme – uz moje proučavanje i bavljenje psihologijom i psihologijom ranog detinjstva. U doba moje majke govorilo se da bebu treba pustiti da plače. Na taj način, nalagalo je mišljenje, beba će naučiti sama da se uteši i neće biti zavisna od majke, odnosno nošenja. Moja novopečena majka sedela je, dakle, sa svojim ocem, kada je moja starija sestra, tada odojče od mesec dana, počela da plače. Moja majka nije ustala, već je nastavila da priča. Njen otac, a moj deda, upitao ju je zašto ne ide da uteši bebu.

Mama je, kao dobar đak, odgovorila kako su joj u porodilištu rekli da je, ukoliko je beba nahranjena i presvučena, najbolje pustiti je da plače. To je dobro za njen razvoj, a njoj samoj ništa neće faliti. Deda joj je rekao da ipak proveri, jer „bebe nikad ne plaču bez razloga”. Kada je otišla u drugu sobu, moja majka je videla da se beba ispovraćala i da zato plače. Od tada, ni moju sestru ni mene nisu puštali da plačemo.

Nešto ih boli, nešto im je potrebno

Jedan nedavni događaj podstakao me je da ponovo razmišljam o ovoj temi. Na dečjem igralištu, dvogodišnje dete je sedelo na motorčiću i neutešno plakalo. U pitanju je verovatno tantrum, koji je karakterističan za taj uzrast i nažalost nimalo prijatan ni za dete, ni za roditelje. Posmatram majku koja je opravdano na ivici živaca, jer dete ne želi da se pomeri – samo sedi na motorčiću i rida. Nakon vikanja i neuspešnog pokušaja da pomeri motorčić zajedno s detetom, majka se besno okrenula od deteta, koje je tada počelo još više da plače.

Odlazak majke nije umirio ni dete ni majku. Oboje su bili preplavljeni emocijama, bez načina da umire sebe. Ova scena nije nova, niti neočekivana u roditeljstvu. Svi se nađemo u poziciji kada više ne znamo kako da umirimo dete. Ali setila sam se dedinih reči.

Deca koriste različite oblike ponašanja da bi nas dozvala ili da bi pridobila našu pažnju. Neretko to bude osnovano: nešto ih boli, nešto ih plaši, nešto im je potrebno. Nekada to pak bude sredstvo manipulacije. Teško je razaznati šta je šta, pogotovo ako ne umemo da prepoznamo šta osećamo i zašto. Deca nikad ne plaču bez razloga, samo što njima taj razlog često nije svesno jasan niti vidljiv.

Ovo dete je možda bilo frustrirano zato što mu mama nije dala da uradi nešto što bi moglo da ga povredi ili zato što se udarilo. Dete, međutim, ne ume da se izbori s frustracijom. Zbog toga, ono koristi jedine alate koje ima: plač i svoje ruke – deca često udaraju svoje roditelje u napadu besa.

Ako i mi kao odrasli često pribegavamo sličnim „alatima”, kako možemo da očekujemo da deca budu pametnija? Osnovne emocionalne veštine dete uči od nas. Kada padne, mi mu kažemo: „Pao/la si, da li jako boli?” ili „Sigurno si se uplašio/la”. Mi dajemo ime onome što mu se dešava, a samim tim mu pomažemo da zna šta da radi s tim osećanjima.

Odlazak od deteta dok ono plače, iako roditeljima može pružiti vremena da umire svoje osećaje, samo dete doživljava kao napuštanje u trenutku kada ni samo ne zna šta mu je i kako da se smiri. Novopečenim roditeljima, ali i onima s dužim stažom, često je teško da podnesu detetov izliv neprijatnih osećanja. Dečje emocije su po prirodi nepredvidive, intenzivne, ali i kratke. U jednom trenutku je sve u redu, a već u sledećem deca iskazuju silovit nalet tuge ili besa a da se ništa (bar koliko mi primećujemo) nije desilo. Zaboravljamo da svet posmatran detetovim očima nije toliko strukturiran – često ga i mi sami doživljavamo kao nešto zastrašujuće. Deci smo mi –jedina stabilnost u životu.

Brojna istraživanja su potvrdila da su senzitivnost i responzivnost roditelja na detetove potrebe od najranijih dana života prediktori (predviđači) optimalnog razvoja u kasnijem dobu. Osećajnost roditelja i njihovo odgovaranje na detetove potrebe utiču tako na njegovu kasniju sposobnost da ostvari značajne i prilagodljive međuljudske odnose, kao i na njegov razvitak strategija za prevladavanje stresa.

Šta to zapravo znači? Način na koji reagujemo na detetove potrebe, naša mogućnost da pre svega razumemo, a potom i odgovorimo na potrebe, a zatim i naša sposobnost regulacije sopstvenih osećanja – sve to kod deteta stvara doživljaj sigurne baze. Tako mu poručujemo da smo mi ti koji ćemo uvek biti tu da ga prihvatimo i volimo, da ga vidimo i želimo i da ćemo biti svojevrstan temelj za razvoj emocionalnih veština (koje nam pomažu da bolje znamo šta tačno osećamo, kao i da se lakše nosimo s tim osećanjima).

Zadaci roditeljstva

Ovo su naporni zadaci roditeljstva koji ne prestaju ni kad dete kao odrasla osoba ode od kuće. Zbog toga je roditeljstvo kontinuirani proces koji ima neprevaziđen značaj za detetov celoživotni razvoj.

Kada dete sledeći put krene da plače, pokušajte sledeće: spustite se u ravan s njim (ili ga podignite ako je beba) i zagrlite. Čak i ako vam u tom trenutku nije jasno zašto plače i uprkos tome što biste najradije da viknete „Dokle više!”, dajte mu prvo osnovnu informaciju – da ste tu. Dete nikada ne plače bez razloga, kao ni mi. Krenite u istraživanje svojih osećanja; kroz učenje o sebi, učićete i dete kako da se nosi s njima. Nije lako, ali je prvi korak ka tome da postane lakše.

Autor Jovana Trbojević Jocić

Politika

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA