Dete i odnos prema novcu

Od malena treba vapitavati dete

Džeparac je izuzetno važan, jer se tako deca od malena vaspitavaju da raspolažu novcem. Kada da uvedete dete u „svet finansija” i za šta i koliko para da mu dajete. Da li da to bude dnevni, nedeljni ili mesečni „prihod”?

Koliko god para da dajemo deci, uvek će im biti malo i želeće više. Taman ste vašem mališanu kupili nove patike, ali to ga nije sprečilo da traži mobilni telefon, kompjuter, TV u sobi i firmiranu garderobu. Gde je granica? To je teško pitanje. Pravila nema, na raspolaganju su vam samo putokazi, jer konačna odluka zavisi od toga koliko zaista poznajete sopstveno dete.

Mala pravila za roditelje i decu

❀ Visinu džeparca trebalo bi da uskladite s detetovim potrebama, ali i porodičnim budžetom. Ne plašite se pogrešne procene jer sledeći mesec možete da korigujete odluku.

❀ Iznos odredite u odnosu na uzrast deteta. Od „malih nogu” može da dobija džeparac za sladoled, žvake, sličice za albume i slično. U školskom uzrastu potreban mu je novac i da povremeno s drugovima popije sok, ode u bioskop ili učestvuje u kupovini rođendanskog poklona. Ipak, sa 17 godina dete bi trebalo i samo da počne da zarađuje. Da li će to biti prodaja sladoleda, pomoć u frizerskom salonu, raznošenje pica – izbor je na njemu! Cenite detetovu potrebu da radi i dotirajte ga bez griže savesti. U tim godinama može da nađe privremene poslove preko omladinskih ili studentskih zadruga.

❀ Već od desete godine možete detetu da dajete novac za školske troškove, članarine za sportske ili plesne klubove, školu jezika ili časove muzike kako bi samo plaćalo svoje obaveze – postaće svesno koliko zaista trošite na njega i naučiće da redovno plaća račune.

❀ „Mama, tata, treba mi još para, svi moji drugari imaju više od mene!”, najčešća je rečenica koja uzrokuje nesporazum. Ma koliko se loše osećali zbog toga što ne možete da izdvojite više novca, ne dozvolite da vas grize savest. Plakaće, dramiće, ucenjivaće vas – ali svet neće da propadne zbog toga. Deca moraju da se naviknu na odricanje i treba da uvažavaju finansijsko stanje porodice.

Odricanje je deo odrastanja

Dete treba da raspolaže iznosom koji ima, čak i u slučaju kada mu se to ne dopada. Jednom kad ste mu dali novac u ruke, smatrajte „posao” završenim i nemojte da kontrolišete kako ga troši. To daje osećaj samostalnosti, ali i odgovornosti. Ako novac potroši prebrzo – ne dajte mu više ni dinara! Mora da nauči da štedi.

❀ Mobilni telefon je najveća dečja želja. Do pre nekoliko godina bio je privilegija, ali sada ga ima svako treće dete. Iskoristite prednosti mobilne telefonije. Dete je uvek dostupno zaposlenim roditeljima i može da se javi ako mu je pobegao autobus ili kada kasni zbog nečeg drugog. Kupite pripejd karticu, pa ako je brzo istroši, sledeću neka kupi od svog džeparca. Model odaberite po mogućnostima, a za skuplji telefon neka štedi od džeparca. Isto važi za markiranu, skupu garderobu. Pravilo je: ako hoće odriče drugih stvari!

Evo nekoliko primera kako su mame uvele decu u svet novca

Prva kasica prasica

Od prvog do petog razreda deci sam davala dnevni džeparac, za užinu, sok, voće… Kupila sam im po kasicu, a svaki dinar koji im je ostajao kao kusur, ubacivale su u kasicu. To je bila njihova prva štednja. Kasnije sam im davala nedeljni džeparac, ali uvek sam imala uvid u to na šta troše novac. Sonja V. (35), mama dve tinejdžerke

Učenje kroz igru

Moja devojčica je mala, ali naučila sam je koja je naša valuta a čime plaćamo u inostranstvu. Osim toga, ona zna da razlikuje metalni i papirni novac, a kad je vodim u prodavnicu, objašnjavam joj čemu služe pare. Kod kuće imamo malu prodavnicu od igračaka i nacrtanih novčanica. Malo smo mi kupci, malo ona, pa se zajedno zabavljamo učeći.

Marija M. (28), mama trogodišnje Jane

Ekonomista od malih nogu

Kada je moj sin krenuo u peti osnovne, slao sam ga u nedeljnu kupovinu namirnica. Prvo je sastavljao listu i proračunavao troškove, a kasnije je planirao i budžet za porodični odmor. Danas je uspešni ekonomista, a kaže da je tako zavoleo proračune i finansijsko poslovanje.

Zoran T. (45), tata jednog ekonomiste

Vredi pokušati

Velika je razlika u godinama moje dece (29, 25, 13 godina), pa se i moja iskustva drastično razlikuju. U vreme kad sam najstarijem određivala džeparac, nije bila tolika kriza, tako da sam razmišljala samo o njegovim potrebama. Kad je počeo da traži novac, nisam imala bukvalno ništa da mu dam. Ali, on je skromno dete i „slučaj” je prošao bezbolno. Sa srednjim je bilo sasvim drugačije. Odredila sam mu džeparac, ali iznos je bio mizeran, vremena su bila takva. Ni dan-danas nisam zadovoljna njegovim odnosom prema novcu, ali on voli da izađe sa društvom, da devojci plati piće, da se lepo obuče… Tek od kad je počeo sam da zarađuje, ne vodimo više zamorne „finansijske diskusije”. Najmlađi je tek sa polaskom u školu dobio džeparac. Mislila sam da sve znam, da imam bogato iskustvo, ali – opet ispočetka! On novac čuva! Pravi je štediša, njegova limena kutija je dupke puna i u svakom trenutku zna kolikom sumom raspolaže. Pred kraj meseca nekad od njega pozajmim sitne pare, i kasnije moram da ih vratim. On sam sebi plaća bioskop, kupuje neke sitnice. Ponekad sa ocem broji pare i to ih zabavlja.

Kao i svaki roditelj, trudila sam se da učinim sve najbolje za svoju decu, ali su greške (nažalost) neminovne.

Jedino što sam posle svega shvatila, to je – pravila nema. Zavisi od deteta, od okolnosti, od potreba, na kraju krajeva, i od situacije u zemlji.

Ana M. (49), majka trojice sinova

Izvor: Lisa.rs

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA