Dečji razvoj kroz crtež

Foto: Pixnio

Sa crtežom ono napreduje u rastu i razvoju, spoznaje i saznaje svet oko sebe, razvija svest o sebi, svom postojanju i svom neposrednom okruženju.

Crtež u psihologiji predstavlja dijagnostički postupak koji iziskuje veoma malo vremena, koji nailazi na dobar odziv kod dece i koji ne predstavlja nikakvo opterećenje za njega i ispitivača. U analizi i interpretaciji dečjeg crteža dolazi se do mnogih saznanja o razvoju deteta, počev od toga da li njegov crtež odgovara uzrastu vršnjaka; ako ima odstupanja, na kom planu se najviše manifestuje. Od posebnog značaja su crteži ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu crteža ljudske figure može se izračunati detetov koeficijent inteligencije (IQ), koji dosta odstupa od pravog testa za merenje inteligencije, ali se ipak može proveriti da li dete prati razvoj njegove uzrasne grupe. Može se dobiti i odgovor kako ono doživljava sebe u vremenu, prostoru i prema drugim ljudima. Kako je usvojilo telesnu šemu, što je osnov za razvoj logičkog mišljenja, pisanja, govora i jezika, kao i svih ostalih važnih faktora za njegov razvoj.

Osnova – kuća, drvo i figura

Crtež drveta otkriva mnoge aspekte ličnosti deteta, posebno njegovo emocionalno stanje. Otkriva početne karakterne osobine kao i mnoštvo problema koji su ga zadesili.
Kuća uvek predstavlja «porodicu» i njenu dinamiku, odnose među članovima porodice. Ona je detetovo najveće uporište i ono ima potrebu da oko «bate ili seke» smešta i ostale članove porodice. Na osnovu toga gde dete smešta sebe na crtežu ili eventualno izostavlja, «crtež porodice» služi za bolje sagledavanje međusobnih odnosa između njenih članova.

Razlike između devojčica i dečaka

Postoje razlike u crtanju, posebno ljudske figure, između dečaka i devojčica. U svetu, a i kod nas obavljena su mnoga istraživanja i analize o ovoj razlici.

Vrlo bitni aspekti crteža ljudske figure su i takozvani sadržajni i formalni (izgled) koji se sastoje od procene sledećih kategorija: smeštaj i odnos srednje vertikalne linije, njen kvalitet, položaj figure, redosled crtanja figure, simetrika u odnosu na hartiju, tematski prikaz crteža ljudske figure i perspektiva crteža.

Prve žvrljotine

Deca počinju da prave prve crte i žvrljotine u uzrastu od 15 – 16 meseci, a nekada i nešto kasnije. Kod onih sa razvijenom psihomotorikim dešava se da već u 11. ili 12. mesecu počnu da žvrljaju po listu papira. Njihovi crteži se takođe mogu analizirati. Od dve do dve i po godine života, dete već crta konture kuće, drveća, punoglavca kao bate ili seke, tate ili mame. Mogu da razumeju i naloge šta treba da nacrtaju.
Mnoga deca vole da crtaju životinje, kako u predškolskom tako i u kasnijem uzrastu. Karakteristično je da u predškolskom periodu u mnogim dečjim crtežima preovlađuju dinosaurusi, za koje deca znaju nazive na latinskom, podelu prema hrani i sva druga bitna obeležja. Te životinje za njih ne predstavljaju opasnost, «one su dobre», i mališani tako prave psihološke odbrambene mehanizme od spoljašnjeg okruženja koje doživljavaju kao «nasilno ili agresivno». Takva deca su preosetljiva, ne vole tuču, viku, dreku i slično.

Pritisak roditelja

Crtež otkriva sve aspekte detetovog razvoja, od trenutka kada ono počinje da hvata olovku i da pravi prve crte, žvrljotine, krugove. Otkriva se kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni rast i razvoj deteta. Roditelji najčešće čuvaju crteže svoje dece iz godine u godinu, i sa ponosom pokazuju familiji i prijateljima kako su njihova napredovala u crtanju.
Na žalost, ima i onih mama i tata koji kriju crteže njihove dece ili jedva imaju po koji, jer mališani odbijaju da crtaju, teško drže olovku, ili ne umeju skoro ništa da nacrtaju. Neki roditelji su skloni da veruju da će to vremenom «proći» a neki su već krenuli da rešavaju postojeće probleme.
U praksi se pokazalo, da ima roditelja koji «vrše pritisak na dete kako treba da crta» . Postoji nekoliko «tipova» roditelja u svojstvu «savetodavaca». Jedni stavljaju detetu olovku u ruku i pokušavaju da njihovom šakom, vodeći detetovu, izvedu oblike na hartiji, uporno objašnjavajući kako neki predmeti treba da izgledaju. Drugi objašnjavaju kako treba da se izvedu određeni oblici u okviru sadržaja crteža, brišu detetu nacrtano i zahtevaju da ih sluša i da napravi onako kako oni pričaju. Treći tip roditelja, sklanja dete sa stolice, seda na njegovo mesto i crta umesto njega. Uz put im često prigovaraju kako nikada neće naučiti da crtaju kako treba. Takvi roditelji crtaju deci i kasnije, u školi, pa čak i na fakultetu. Deca koja često trpe takve zahteve, izgrađuju negativene stavove o sebi i vrlo često podbacuju u učenju u školi.

Razgovor o crtežu kao terapijski postupak

Pored utiska koji se, na osnovu njegovog crteža, stiče o ličnosti deteta, kao i serije dijagnostičkih hipoteza do kojih se dolazi sistematskom analizom, postoji još jedan koristan način njegove upotrebe. Sa detetom se, naime, kasnije razgovara o crtežu i to predstavlja dopunski analitički postupak. »Sadržaj“ asocijacija (ono što za njega predstavlja nacrtano) može da pruži važne informacije o značaju pojedinih aspekata nacrtanih figura. Pored toga, razgovor se može voditi mnogo slobodnije. U takvim slučajevima figura može da posluži samo kao zaklon koji štiti dete od suviše „opasnog“ neposrednog eksponiranja ali mu istovremeno omogućava i da se rastereti imajući spremnu odstupnicu odnosno izgovor da nije „dobar crtač“. U mnogim slučajevima analiza dečjeg crteža sapliće se oko pitanja da li je crtež odraz detetovog JA, idealnog JA, aspekta ličnosti koji je neprihvaćen od JA, i razne druge mogućnosti.

Jedan broj dece, vrlo brzo otkriva da crtež prikazuje njih ili neki stav koji ona cene, dok je drugima potrebno vreme za otkrivanje te veze.

Dr sci. Neda Subota, klinički psiholog, specijalista