„Još uvek se sećam prvih dana u vrtiću moje najstarije ćerke“, kaže Anđela Henskom za Vašington Post. „U početku, pokušala sam da je stimulišem što ranije da bude spremna za školu. Upisala sam je u vrtić, u kome je naglasak bio na učenju čitanja, pisanja i matematici. Kupila sam joj posebnu knjigu zagonetki za njen uzrast i čitala joj svako veče pred spavanje, pored toga, vodila je na muzičke i plesne časova, kao i u posete muzejima. “
Sa prijateljima je provodila organizovano vreme u čitanju, brojanju… Sve je bilo fokusirano na činjenici da treba što više da se spremi za školu.
Henskomova priznaje da su joj obrazovna dostignuća kćerke postala opsesija. Ipak, činilo joj se da nešto radi pogrešno. Kćerka je imala dobre rezultate testiranja, ali nije naučila puno životnih veština.
“Ključni moment je bio kada je učitelj rekao da moja ćerka dobro uči, ali joj nedostaju socijalne veštine, na primer…. deljenje, da sačeka svoj red” Ona nije znala da kontroliše svoje emocije, bila je nervozna i imala problem percepcije i nije mogla da se zabavi sama.
Ovo nije bio samo njen problem, to je postala epidemija.
Henskomova citira direktorku predškolskih ustanova koja 40 godina radi sa decom: „Deca su danas različita. Lakše se iznerviraju, razočaraju i odmah zaplaču. Današnja deca svaki dan padaju sa stolice, sudaraju se jedni sa drugima kada su u sobi i njihova pažnja je veoma ograničena. To je veoma čudno, nikada ranije nismo videli tako nešto.“ Direktorka je navela, da nije dobro da deca budu pod stalnim pritiskom u vrtiću, gde će mnogo da nauče, ali da ne sme da se smanji igra na račun više učenja.
Učenje za kasnije. Deca moraju u vrtiću da se igraju!
Iako istraživanja pokazuju da je najbolji način učenja za malu decu da uče kroz igru, vaspitači su pod pritiskom da decu ne uče čitanju i pisanju. Kao da igra u prirodi i za roditelje i za vaspitače više nije prioritet.
Do sedme godine je vreme kada je deci najpotrebnija fizička aktivnost, stimulacija čula kako bi se razvila fizička i mentalna spremnost. Igrama na otvorenom se to najbolje postiže.
Ako deca u predškolskom uzrastu ne provode dovoljno vremena napolju u slobodnoj igri i fizičkima aktivnostima, učenje će kasnije biti teže. Takvo dete je nespretno, nije u stanju da održi pažnju i kontroliše svoje emocije, probleme će imati i u rešavanje problema, sagledavanju i komunikaciji.
Kognitivni problemi se pojavljuju sve više i više u kasnijem detinjstvu, delimično i zbog neadekvatnih mogućnosti da se dete kreće i igra u ranom uzrastu.
Šta je naš prirodni instinkt kao odraslog, kada nastane problem? Da pokušamo da rešimo problem koji je mogao i biti sprečen. Kada deca stignu do osnovne škole, vežbamo sa njima posebne tehnike disanja, socijalne veštine, neki pokušavaju decu da nauče da budu još bolja.
Sve ovo ne bi bilo potrebno da se u detinjstvu razvilo na najprirodnij način – kroz iskustvo igre.
Kada bi deca dobijala mogućnosti da se sa vršnjacima igraju svaki dan na otvorenom, onda ne bi bilo potrebno kasnije da se upražnjavaju specijalne vežbe ili tehnike meditacije za decu. Ona bi jednostavno razvila sve te veštine kroz igru. To je to. Nešto što ne treba da košta, niti da zahteva razmišljanje. Deci samo treba vreme, prostor i dozvola da budu deca.
Neka iskustva i učenja, usmerena od odraslih doći će i kasnije. Deca predškolskog uzrasta treba da se igraju!
Komentari 0