Deca minut sa mamom, sa računarom ceo dan

DECU u Srbiji u najmlađem uzrastu vaspitavaju roditelji, od predškolskog doba primat preuzimaju vršnjaci, a kada krenu u školu na formiranje njihovih stavova i mišljenja najviše utiču mediji, i to uglavnom sadržaji sa interneta. Istraživanje Instituta za psihologiju, pri beogradskom Filozofskom fakultetu, pokazuje da danas osnovci i srednjoškolci vreme uglavnom provode na društvenim mrežama, čak 96 odsto njih ima profil na „Fejsbuku“, pa samim tim one velikim delom učestvuju u formiranju vrednosnih stavova.

Podaci do kojih je došao „Telenor“ u istraživanju urađenom u saradnji sa Ministarstvom omladine i sporta ukazuju da 80 odsto osnovaca i 90 odsto srednjoškolaca svakodnevno koristi internet, ali da samo 16 procenata nešto sazna, dok ostali „otkrivaju“ mogućnosti „Fejsbuka“, „Majspejsa“, „Tvitera“…

Današnja deca vaspitne stavove mogu da zauzimaju na organizovan i kontrolisan način, u porodici, školi, formalnim i neformalnim grupama, objašnjava školski psiholog Branka Tišma, ali sve češće u tome im „pomažu“ mediji, naročito društvene mreže, koje formiraju nekontrolisano mišljenje, kulturne i društvene navike.

– Velika uloga u vaspitanju pripada i vršnjacima – kaže Tišma.

ŠEST SATI : Prosečan britanski tinejdžer provede do šest sati dnevno ispred ekrana, a to je tri puta duže nego što je dozvoljeno da bi se očuvalo zdravlje. Istraživači smatraju da deca ne bi trebalo da provedu više od dva sata ispred ekrana. Već sa 10 godina oni imaju pristup televizoru, konzolama za igrice, smart telefonima, laptop ili tablet računarima. Britanski naučnici su izračunali da do sedme godine njihova deca provedu u proseku jednu godinu gledajući u razne monitore, a to vreme se utrostruči dok napune 18 godina.

– Vršnjaci nemaju nikakve granice, kažu i urade i ono šta misle i šta ne misle. Deci je danas važan stav prijatelja sa „Fejsbuka“, a komunikacija im je svedena samo na kompjuter. Svega se odriču zarad „mreže“. Koliko odrasli nemaju uticaja na njih, govori i to što ih većina i ne razume u razgovoru. Oni mogu pred nama da prete jedni drugima, na samo njima razumljivom jeziku, a da mi to i ne primetimo.

Današnjoj deci je, smatra naša sagovornica, sve dozvoljeno, a stariji se trude da im pruže sve, prevazilazeći često granice realnog. Podilaze im, pa tako mladi ne znaju ni kada ustaju, rade, odmaraju se, ali ni kada treba da kažu „dobar dan“… Roditelji ih sputavaju ne dozvoljavajući im da učestvuju ni u osnovnim porodičnim dešavanjima, kao što su odlazak u prodavnicu ili spremanje kuće.

Neda Gertner, iz beogradskog Udruženja vaspitača, smatra da su roditelji u najmlađem uzrastu najvažniji, ali da baš tada i – zakazuju. Od njih zavisi i koliko će vremena deca provesti uz računar, koji je, nažalost, postao osnovno vaspitno sredstvo.

– Rad u obdaništu podrazumeva i korišćenje medija, ali postoje granice kada je to korisno u vaspitanju – objašnjava Gertnerova. – Problem nastaje kada virtuelni svet postaje njihov stvaran svet i kada izgube granicu između realnog i nerealnog. Vaspitači iz izbora dečjih igara vide da li mame i tate kod kuće čitaju priče i razgovaraju sa svojim naslednicima ili oni provode sate uz računar i žive neki svoj život.

RODITELJI NEMAJU VREMENA: NAŠ proslavljeni naučnik Milutin Milanković je kao dete prelistavao i čak olovkom prepravljao trgovačke knjige svog oca. Umesto da kao današnji roditelji pred prijateljima ishvali svog sina, njegov otac je kada je primetio da je mališan sve ispravno uradio, otišao korak dalje – počeo je sa njim da vežba računanje. Rana stimulacija je Milutinu pomogla da kasnije postane priznati stručnjak i da pravilno odredi smenjivanje i trajanje ledenih doba. To je ono, smatraju psiholozi, što našoj deci danas nedostaje – roditelji nemaju vremena za njih.

Vaspitanje poneto iz porodičnog doma danas ne samo da se retko sreće, nego izgleda da nije ni na ceni. Majka devetogodišnjeg Relje, Jelena Ž., čitava dva meseca od njegovog polaska u školu muku je mučila da mu pomogne da se uklopi u društvo vršnjaka u produženom boravku. Posle dužeg razmišljanja odlučila je da ga povuče iz boravka i upiše na časove „sportića“.

Tamo je provodio dva sata posle nastave, do dolaska roditelja s posla. Nju je, međutim, i dalje mučilo zašto se dete, koje do tada nije imalo problem sa uklapanjem, nije snašlo.– Razgovarali smo sa pedagogom, psihologom i direktorom škole, na kraju su mi učiteljica i trener „sportića“ otvorili oči, Relja je bio samo lepo vaspitan i nije mogao da se snađe u društvu vršnjaka – kaže Jelena Ž.Deca u ovom uzrastu, smatraju psiholozi, traže da im budu postavljene granice i da mame i tate budu dosledni u stavovima. Relja je sve to imao. Znao je šta sme, a šta ne sme. Još pri polasku u vrtić roditelji su ga naučili šta je autoritet. Većina današnje dece, nažalost, ne može da se pohvali takvim vaspitanjem.– Osnov bi trebalo da bude porodica, a ona to godinama nije. Preopterećeni roditelji guraju decu na glumu, solfeđo, škole jezika, sport… Sve je to dobro, ali treba se kvalitetno baviti decom. Dete više nije dete i zato biva agresivno, a to za sobom može da povuče probleme druge dece – objašnjava Marica Buj Bjelogrlić, direktorka OŠ „Olga Petrov“ iz Padinske Skele.Mediji i vršnjaci, objašnjava naša sagovornica, vaspitavaju nove naraštaje, naročito u osnovnoj školi. Okrenuti društvenim mrežama zaboravili su na emocije, druženje i sve je svedeno samo na prepisku.– Na ekskurzijama se nekada pevalo i družilo, a sada nabiju slušalice na uši ili su na „Fejsbuku“ – kaže Marica Buj Bjelogrlić. – Ne prihvataju roditeljske savete, ne učestvuju u vannastavnim aktivnostima, a sport je često samo način da iskažu svoju agresivnost, a ne borbenost. Škola kao obrazovno-vaspitna ustanova nema mehanizme da obuzda nastalo nasilje, autoritet nastavnika je poljuljan, a sistem vrednosti potpuno poremećen.

Izvor: Novosti.rs