Danas su Cveti, a evo kakvi su običaji

Vernici slave Cveti, praznik sa običajima neraskidivo vezanim za buđenje prirode i bujanje novog života.

Praznik je ustanovljen još od prvih hrišćanskih vremena, a svečano se proslavlja od trećeg veka nove ere.

Cveti spadaju u pokretni praznik koji se slavi uvek dan posle Lazareve subote – Vrbice.

Ove godine Cveti „padaju“ u nedelju, 21. aprila, dok je pravoslavni Uskrs 28. aprila.

Praznik Cveti se obeležava u svim hrišćanskim zemljama a Jevanđelisti beleže da je Isus na kapijama grada dočekan s cvećem i listovima palme, koje su mu ljudi bacali pred noge.

Kako je kod nas za palmu suviše hladno, narod se prilagodio i u crkvu se nosi šimšir, tisa, grančice vrbe ili masline.

Među pravoslavcima Cveti važe za jedan od najradosnijih praznika.

Uoči Cveti devojke i deca odlaze u polja i beru cveće.

Najčešće velike cvetove margarete, da bi bili lepi i krupni, dren da bi bili jaki, ljubičicu, da bi bili mirišljavi i privlačno, vrbove grančice, da svi budu napredni.

Ovo cveće se ne unosi u kuću već se ostavlja u posude sa vodom u dvorištu da prenoći. Ponekad se cveće potapa u vodu u kojoj je zlatno ili srebrno prstenje i onda se tom vodom deca umivaju.Stavlja se i vrbova grančica „za brz napredak“, ponegde dren „za zdravlje“, a devojke stavljaju i ljubičice, ako ih ima.

Veruje se da onaj ko prvi stigne i ubere cvet dobija pravo na jednu želju koja će mu se sigurno ispuniti ako snažno veruje.

Ranije je bio običaj u celoj Srbiji da na ovaj dan šetaju okićeni cvećem. Do današnjih dana se održao običaj da momak od ubranog cveća napravi buket, u kome svaki cvet ima svoje značenje i nosi ga devojci. Po tome kojih cvetova ima, ili koji kojih ima najviše devojka razaznaje momkova osećanja.

Šta se „sme“ a šta „ne sme“ i ovom prilikom zavisi od toga koga pitate. U ovom slučaju odgovor može biti potpuno protivrečan, što samo govori o bogatstvu narodnih običaja različitih krajeva Srbije.

U Šumadiji momci i devojke sakupljaju se na igralištima i u parkovima darujući uzajamno cveće, gde svaki cvet ima neko posebno značenje. Tu se svi šale i smeju, ali niko ne igra i ne peva, jer traje post.

U tom kraju se to uzima za zlo jer “ onaj ko igra i peva navući će gnev božji na svoju kuću i naneti joj zlo“…

Ako ste, pak, u Istočnoj Srbiji, zapevati se mora. Na taj dan se okupe mladići i devojke na raskršću ili kod crkve, nalože vatru i igraju i pevaju dok ne počne služba u crkvi.

Da se i za vreme posta pevalo, ukazuje i kulturolog Vesna Marjanović. U cvetnu nedelju, u pretposlednju šestu nedelju velikog uskršnjeg posta (koju završavaju Lazareva subota i Cveti) devojke koje bi brale, sušile i sadile cveće. Vraćajući se iz šume donosile bi grančice leske, drena, gloga i njima kitile kuće, zgrade za stoku.

Takođe, posebno razdraganu tradiciju predstavljale su povorke devojaka, „lazarica“” koje su izvodile svoj ples pevajući pred svakom kućom, za šta su zauzvrat dobijale poklone.

Ovaj običaj nagoveštavao je razvoj devojčice u devojku stasalu za udaju. Verovanje je nalagalo da se mora ići tri puta zaredom u „lazarice“, inače bi se mogla očekivati neka nesreća. Na taj način su devojke bile čuvane od prerane udaje. Svojom pesmom i igrom darivale su domaćine željama za napredak i uspeh.

Savatije M Grbić u Srpskim narodnim običajima iz sreza boljevačkog kaže da se na Cveti izjutra rano, pre sunca, pale se krpe i bunjišta zbog zmija, kao i na Mladence i na Blagovesti. Slični su običaji i severno od Beograda. Na Cveti se izbegavalo sađenje povrđa, naročito duleka i boranije, da ne bi samo cvalo a ne davalo roda.

Praznik je korišćen za posete prijateljima a na njega se pričešćivao onaj ko nije na Todorovu subotu, kazuje knjiga Kalendarski praznici i običaji u podavalskim selima, Miline Ivanović-Barišić.

Nekada su na ovaj dan, devojke sejale lan, jer se smatralo da će dobro napredovati.

Odlazak u crkvu od rane zore raširen je u Hercegovini, dok u Popovom polju ujutru naberu dosta mlečike, kojom se okite štale i torovi.

Od praznika Cveti do Duhova, cveće se ne bere.

Prema hrišćanskom predanju, Hristos je, praćen svojim učenicima, krenuo iz Vitanije u Jerusalim. Glas o dolasku Spasitelja i vaskrsenju Lazara Četvorodnevnog brzo se širio, pa su mu se na putu mnogi pridružili.

Na ulazu u Svetu zemlju narod je Isusa dočekao prostirući haljine na put kojim će proći. Mašući granama palme u znak dobrodošlice Spasitelju koji ide u susret voljnim stradanjima, narod je uzvikivao „Osana (slava) sinu Davidovu“.

Ulazak Isusa Hrista u Jerusalim naziva se i carskim – „Evo Car tvoj ide tebi krotak“.

Uoči ovog praznika, drži se večernja, vrši se litija sa palmovim grančicama ili vrbama, a osvećuju se u nedelju na jutrenju posle čitanja 50. psalma, posebnom molitvom i kropljenjem bogojavljenskom vodicom.

Grančice se tokom godine čuvaju pored slavske ikone u domovima.

Kanon za ovaj praznik napisao je Kosma Melod – Jerusalimljanin (sredinom VIII veka). Ovaj kanon smatra se najlepšim kanonom ovog vrsnog pesnika.

Događaj Hristovog ulaska u Jerusalim, na ikoni se predstavlja: Hristos jaše na magaretu, koga prate učenici, a narod prostire svoje haljine i baca grančice na put.

Simbolika magarca je mir, za razliku od konja, koji simboliše rat. Stoga ulazak Hristov u Jerusalim predstavlja dolazak Princa mira, ne dolazak Kralja – ratnog zavojevača. Bacanje haljina i palmovog lišća pred nečije noge, predstavljalo je iskaz dubokog poštovanja i visoke počasti, kaže Vikipedija.

Sva četiri Jevanđelja svedoče da je Isusu bila ukazana ova čast. Međutim, dok Matej, Marko i Luka tvrde da je narod prostirao haljine i zukvu, Jovan insistira na listovima palme.

U jevrejskoj tradiciji, palma je jedna od četiri svete biljke (pored limuna, mirte i vrbe) koja se nosi na Sukot[7] („Praznik koliba“; petnaesti dan meseca Tišri po jevrejskom kalendaru):

U prvi dan uzmite voća s lepih drveta, i grana palmovih i grana s gustih drveta i vrbe s potoka, i veselite se pred Gospodom Bogom svojim sedam dana.

Međutim, palmova grančica je u grčkoj i rimskoj kulturi simbolisala pobedu i boginju Niku, odnosnu Viktoriju. Kada rimski trijumfator položi oružje, on oblači togu, civilnu odeću mira, a ona je ukrašena palmovom grančicom.

Iako apostol Pavle u svojim Poslanicama Hristov ulazak opisuje kao trijumfalni, ovakvo tumačenje nije moglo da postoji sve do 13. veka.

U starom Egiptu palmove grane su pratile pokojnika na posmrtnim ceremonijama, i simbolisale su večni život. U srednjovekovnoj hrišćanskoj tradiciji one su krasile mučenike, stradalnike za hrišćanstvo, a predstavljale su njihovu moralnu pobedu, trijumf duha nad smrću.