Piše: Ljubinka Boba Nedić (Tekst jeste dug, ali i detinjstvo traje)
Ako je dete sjajno, tu tražimo uzroke.
Ako dete nije kako treba, opet tu tražimo razloge.
Sve kreće od porodice i to je valjda svima jasno.
Onima koji su tek postali roditelji preporučujem da na internetu pronađu tekstove i video zapise u kojima o vaspitanju i ulozi porodice govore Milica Novković i dr Ranko Rajović. Ja za bolje na srpskom jeziku ne znam.
Kako nisam dečiji psiholog, mogu samo da pišem o svom ličnom iskustvu i onome što sam naučila iz literature i kroz razgovore sa ljudima pametnijim i stručnijim od mene. Na fakultetu sam izučavala razvojnu psihologiju, pedagogiju, metodiku nastave, ali su to discipline koje mi pomažu u radu sa đacima.
Međutim, najvažniji rad je onaj sa decom do polaska u školu. Tada se stiče sirište za ceo život. Tada se uspostavlja koordinatni sistem kroz koji će se dete kretati i kada odraste. Ono što tada usvoji kao model, teško se kasnije ispravlja. Imajte to na umu.
Ono što mogu da zaključim kod svojih đaka, jeste da dolaze ili iz porodica u kojima su deca iz nekog razloga zanemarena, ili prezaštićena. Čini mi se da je najmanje onih iz „zlatne sredine“.
ZANEMARENA DECA
Ako izuzmemo disfunkconalne porodice, u kojima nešto ozbiljno ne štima, i kojima moraju da se bave centri za socijalni rad (oni isti koji imaju zabranu zapošljavanja novih radnika, a broj porodica kojima je njihova pomoć potrebna je sve veći), deca su zanemarena i iz drugih razloga. Roditelji su im u stalnom grču. Ne znaju da li će sutra ostati bez posla, ne znaju da li će im sutra isključiti struju ili vodu zbog neplaćenih računa. Osećaju se neuspešno i neostvareno. Daju sve od sebe, rade deset sati dnevno (bez plaćanja prekovremenog rada), čestiti su i vredni ljudi. Na kraju meseca dobiju minimalac, a često moraju deo da vrate poslodavcu da bi im uplatio doprinose. Ili da se pravimo blesavi i da tvrdimo da toga nema? Minimalna zagarantovana zarada je besmislena ako od nje ne možete da podmirite osnovne potrebe svoje porodice, da živite skromno, ali da ne budete gladni, ili u strahu od bolesti jer nemate para za lečenje, ili u raspadnutim cipelama. Nažalost, ogroman je broj porodica koje žive baš tako. U njima su roditelji nervozni, turobni, tužni i nesrećni. Teško je da u takvoj porodici raste srećno dete. Nije nemoguće, ali je teško. Tim roditeljima ne mogu da zamerim ništa. Neljudski bi bilo da im se reč kaže.
MNOGO VEĆI PROBLEM PREDSTAVLjAJU PORODICE U KOJIMA SU DECA PREZAŠTIĆENA
Što je najzanimljivije, ti roditelji žive u ubeđenju da se najviše žrtvuju i da rade ono što je u najboljem interesu njihove dece. Smatraju da je jedna od osnovnih uloga roditelja da štiti svoje dete. To je tačno, ali je način najčešće pogrešan.
Gde sve roditelji greše?
Prvo, dok su deca sasvim mala, prestanite da ih štitite od razbijanja kolena. Deca moraju da trče, da skaču, da se prevrću i okreću. To im se „samo traži“, zato što je priroda tako udesila. Tako im se razvija osećaj za ravnotežu, spretnost, ali i mozak. Ako padnu, ustaće. Ako razbiju kolena, proći će. Uskraćujete im ozbiljno važan deo razvoja (ne samo fizičkog) ako im ne dozvolite fizičku aktivnost tog tipa, koja realno nije nimalo rizična. Stavite mu jastuke na pod, ako vas baš toliko brine skakanje s kreveta.
Drugo, deca moraju da se uče redu odmalena. Ako pristanete na to da neće da jede šargarepu, ne voli kupus, mrzi grašak i slično, sami ste krivi. Objasnite detetu da se vole roditelji, deke, bake, tetke, drugari, dok se hrana jede da bismo bili zdravi, a ne zbog ljubavi. Ako neće da ruča, pustite ga, ali mu recite da do večere nema ništa. Ako je pre pola sata jelo smoki, a pre toga čokoladu, nemojte se čuditi što neće da jede supu. Već je sito.
Treće, odvojite prostor gde može da razbaca igračke. Nakon igre njegovo je da igračke sakupi, nije vaše. Obezbedite mu niske police ili obične kutije koje su mu lako dostupne. Objasnite mu da vi imate svojih obaveza u kući, a da ono mora da pospremi igračke samo. Ako to ne uradi, sklonite mu igračke. Kada ih sutra zatraži, recite mu da ste ih nekome odneli jer ste mislili da mu ne trebaju, čim ih je onako razbacane ostavilo. Ovo hoće da upali!
Ne dajte detetu da manipuliše vama. Kada vam dete plače, srce vam se cepa i to je normalno. Ako ga ništa ne boli, nije uplašeno ili tužno, samo ga nežno zagrlite i pitajte šta nije u redu. Ako nije u redu to što mu ne date da makazama seče zavese, ili da prosipa vodu po stolu, baca stvari po kući i slično, recite mu da može da plače koliko god hoće, ali mu svakako ponovite da vam je žao i da to što je naumilo ipak ne može da radi. Ako jednom popustite i nakon „ne može“ zbog plača pređete na „može“, sami ste krivi. Sledeći put će da plače još glasnije. Posle će da vam se popne na glavu i nećete mu moći ništa.
Doslednost je izuzetno važna. Ne može jednom da može sok iz frižidera, a drugi put da ne može. Koliko god da vam se čini da će se dete naljutiti, iznenadićete se kada budete uvideli da deca vole jasna pravila. Podrazumeva se da se dečja ljubav ne sme kupovati, i da ono što ne može kod mame, ne sme da može ni kod tate, bake, deke. U porodici mora da postoji dogovor oko takvih stvari.
Umesto kratkog „ne može“, neuporedivo je bolje „ne može zato što…“. I vama je nešto prihvatljivije kada vam se lepo objasni, zar ne?
Dete koje ima mnogo igračaka najčešće ne ume da se igra. Skupa igračka nije nužno i dobra za vaše dete. Nije bitna cena. Bitno je da nema sitnih delova, oštrih delova, i da je napravljena od dobrog materijala. Kupite mu auto na daljinsko navođenje od 50 evra, pa ga posle grdite što ga je polomilo prvog dana. Dete ne zna i ne treba da zna da je igračka skupa. To je važnije vama nego njemu. Igračka mora da bude takva da sa njom može nešto zanimljivo da se radi: da se ubacuju predmeti kroz otvore, da se slaže, da se sklapa i rasklapa, zatvara i otvara. Prazna kutija kreme može odlično da se zatvara i otvara. Podmetači za čaše mogu da se ređaju, a mogu i da se kotrljaju. Kartonski valjak iz toalet papira može da se lepi, oblikuje, boji. Kašika je zgodna da se u njoj nešto nosi po kući, a da ne ispadne. Od plastičnih čaša može da se pravi kula. Može nešto da se presipa iz čaše u čašu (ne mora tečnost).
Komentari 0