Ovo upozorenje se odnosi i na nastavnike. U jednoj studiji učenicima smo održali čas matematike začinjen sa malo istorije matematike, tačnije pričama o velikim matematičarima. Polovini učenika smo pričali o matematičarima kao genijima koji su lako došli do svojih matematičkih otkrića. Već je to podstaklo učenike da razmišljaju u trajnom mentalnom stavu. Ta priča im je poslala poruku: Postoje ljudi koji su rođeni pametni za matematiku i sve im lako ide. A onda dolazite svi vi ostali. Drugoj polovini učenika smo pričali o matematičarima kao osobama koje su zavolele matematiku da bi na kraju došli do velikih otkrića. Ovo je učenike ubacilo u razvojni mentalni stav. Poruka je bila: Veštine i postignuća rezultat su posvećenosti izalaganja. Zanimljivo je koliko deca brzo namirišu poruke iz naših bezazlenih priča.
„Kakvu poruku šaljemo kada deci kažemo: „Bravo, brzo si to uradio”, ili: „Vidi, nisi napravio nijednu grešku”? Govorimo im da cenimo brzinu i savršenstvo. Brzina i savršenstvo su neprijatelji otežanog učenja“
Još nešto u vezi sa pohvalom. Kakvu poruku šaljemo kada deci kažemo: „Bravo, brzo si to uradio”, ili: „Vidi, nisi napravio nijednu grešku”? Govorimo im da cenimo brzinu i savršenstvo. Brzina i savršenstvo su neprijatelji otežanog učenja: „Ako misliš da sam pametan kada brzo i savršeno radim, bolje bi bilo da ne prihvatam ništa teško.” Dakle šta bi trebalo da kažemo kada deca završe zadatak – na primer problem iz matematike – brzo i bez greške? Da li da im uskratimo pohvalu koju su zaslužili? Da. Kada se to dogodi, ja kažem: „Opa, mislim da je ovo bilo prelako. Izvini što sam ti oduzimala vreme. Hajde da uradimo neki zadatak iz kog možeš nešto da naučiš!”
Razuveravanje dece
Šta da učinimo kako bi se deca osećala sigurno pre testa ili nastupa? I tu važi isti princip. Uveravanje dece u njihovu inteligenciju ili talenat vraća se kao bumerang. Samo će se više plašiti da ne pogreše.
Kristina je bila zaista bistra gimnazijalka koja je, na svoju sramotu, loše prolazila na testovima. Uvek je učila, uvek je znala gradivo, ali svaki put kada bi imala test, toliko se spetljala da joj se mozak zablokirao. Njene ocene su trpele. Profesori su se razočarali u nju. Razočarala je roditelje. A sve je postajalo gore kako se približavao prijemni ispit za koledž na koji je toliko želela da se upiše.
„Uveravanje dece u njihovu inteligenciju ili talenat vraća se kao bumerang. Samo će se više plašiti da ne pogreše.“
Veče pred svaki test njeni roditelji, videvši koliko je rastrzana, pokušavali su da joj podignu samopouzdanje. „Vidi, ti znaš koliko si pametna i mi znamo koliko si pametna. Dobro ćeš uraditi, prestani da se brineš.”
Podržavali su je koliko god su umeli, ali su joj još više podizali ulog. Šta su mogli da kažu umesto toga?
Komentari 0