Da li strogi roditelji odgajaju decu koja lažu?

Foto: Freepik

Nema sumnje da je roditeljstvo jedan od najtežih, ako ne i najteži zadatak s kojim se ljudi susreću. Načini odgajanja dece su razni, a pojedinci smatraju da strogost dovodi do toga da deca lažu ili skrivaju neke stvari od roditelja.

O ovome su govorili u „Jutru“ Snežana Anđelić, dečji psiholog i psihoterapeut, Andrej Čoha, profesor Elektrotehničke škole, i Višnja Kostić, majka četvoro dece i popadija.

„Vi imate nekoliko tipova različitih pristupa, to kad kažemo strogi roditelji, šta to znači? Imamo roditelje koji su zdrav, jasan autoritet ljubavi, imamo roditelje koji su autoritet straha i imamo roditelje koji kažnjavaju decu i kad žele da dete nešto postigne, time što će ga isključiti, ignorisati i napraviti se da dete ne postoji“, kaže Snežana Anđelić. Ona dodaje:
„Najgora varijanta je ona kada vi hoćete da dete bude poslušno tako što ćete ga svaki put kažnjavati – ti ne postojiš za mene. To je užasna agresija i često su mi moji klijenti znali reći – zašto me makar ne istuče, jer i to je neki kontakt, to je neki pokazatelj – mama me vidi. Autoritet straha je uvek poguban zato što je mač sa dve oštrice. Ako vi dete plašite, kada je sa vama, ono će raditi ono što vi želite iz straha da će izgubiti vašu ljubav i naklonost, a čim vas nema, to su ta dva paralelna sveta u kome dete, kad vas nema, radi šta god vam padne na pamet“, navodi Snežana Anđelić. Ona posebno ističe:

„Autoritet ljubavi je onaj koji daje jasne granice, koji daje jasnu strukturu i time čini dete sigurnim, stabilnim, jer dete ne može da živi u jednom neograničenom prostoru, bez roditelja koji ne zna gde treba, kako treba i kad je taj autoritet ljubavi, onda dete može da se osloni na roditelja. Ono zna da granica je jasna, da ta kvazistrogoća nije to nešto čime dete plašite, nego mu dajete pravac, to je orijentir, to je kompas koji vi nudite detetu. Ako nema kompasa, dete će zalutati i vi zajedno sa njim“.

Profesor Andrej Čoha ima određeni sistem sa svojim učenicima, a to je da uspostavlja međusobno poštovanje, ali ih i uči kako da preuzmu odgovornost za svoje postupke, bez isticanja krivice:

„Preuzmi odgovornost, reši problem. Krivicu utvrđujemo na sudu, nismo na sudu, u školi smo, u kući smo, u parku smo, prema tome, krivica me ne interesuje“.

b92