Nema roditelja koji nije povisio glas na dete. To je neophodno u vaspitavanju deteta. Međutim, postoje dva tipa vikanja na dete:
- Kada je opravdano i iz roditeljskih vaspitnih pobuda, s ciljem da se disciplinuje dete i eliminiše nepoželjno ponašanje, i drugo
- Kada nije motivisano „lošim“ ponašanjem deteta, već preopterečenošću roditelja poslom, obavezama, egzistencijalnim problemima, neprospavanim noćima, kućnim poslovima, intrapsihičkim i interpersonalnim konfliktima, frustracijama, ambicijama… Tada deca pate, osećaju se krivom, posramljenom, naročito ako vikanje prate i ružne reči.
U prvom slučaju, kada je vikanje opravdano, ono obično traje kraće i ima vaspitnu ulogu – deca uče zašto su njihovi postupci neprihvatljivi i kako bi trebalo da se ponašaju . Roditelji, uz povišen ton navode argumente, ne vređaju dete i očekuju pozitivan povratni odgovor od mališana. Roditelji, kada su ljuti s razlogom, navode:
- razlog ljutnje, tj. vikanja
- šta se očekuje od deteta
- i šta će se desiti ukoliko posluša mamu i tatu.
Vikanje je opravdano kada detetu treba da se ukaže na opasnost i može da bude povređeno.
Dakle, ovakvo vikanje „ima smisla“ i nije motivisano roditeljskim “rastrojenim životom“, „sagorevanjem“ na radnom mestu ili demonstriranjem moći i autoriteta.
Poznata je priča o tati koji je nervozan došao sa posla jer ga je iznervirao šef, viče na mamu, mama na starije dete, starije dete na mlađe, a mlađe dete namerno ruši akvarijum sa ribicama…
U drugom slučaju, ukoliko roditelji viču na decu „bez pokrića“, mališani reaguju besom (takođe), ljutnjom, plačljivošću, povlačenjem, gubitkom samopouzdanja, strahom. Može se desiti da dete nauči da se pokorava autoritetu (i onom koji to nije) ili da „ode“ u drugu krajnost – da se inati, ponaša impulsivno, bude netrpeljivo i ljuto, jer zaključuje: „Mogu da se ponašam kako hoću, ionako me niko ne voli…“ . Dete na koje roditelji više viču nego što govore mirnim tonom, preuzima taj model ponašanja. U praksi se često sreće slučaj da roditelji dovode dete zato što „stalno viče“, a ne primećuju da oni govore povišenim tonom koristeći jezik ucena i uvreda…
Autoritet zasnovan na vikanju trenutno donosi efekte, ali vremenom deca počnu da se „isključuju“ (naročito tinejdžeri), tako da prava komunikacija i razmena očekivanja – izostaje. Dešava se da se postiže suprotan efekat – deca počnu da se ponašaju negativistično, suprotno od očekivanog.
Ne zahtevajte apsolutnu poslušnost. Deca imaju pravo na nestašluke jer su deca, kao i na formiranje sopstvene ličnosti.
I deca viču kada žele da postignu svoje ciljeve. Veoma korisna intervencija roditelja može da glasi: „Navijači na stadionu viču navijajući za svoj tim, ali to ne znači da će pobediti. Zato spusti ton.“
Dakle, neophodna je mirna komunikacija, pokazivanje pozitivnih emocija i slušanje sagovornika bez prekidanja. Roditelji bi trebalo da svoje probleme ostave „iza vrata“ kada vreme provode sa decom.
Uvedite red u vlastiti život i postavite prioritete. Sigurno je da će deca i zdravlje biti visoko rangirani.
Komentari 0