Da li je moje dete povodljivo i kako da mu pomognem da izgradi spostveno mišljenje?

Kada se kaže da je dete povodljivo i kako mu pomoći da razvije sopstveno mišljenje i izgradi samopouzdanje, savetuje pedagog Jelena Holcer.

Foto: Pixabay

Iako roditelji prepoznaju povodljivost kao generalno negativnu dečju osobinu, često se o nju oglušuju i ne obraćaju dovoljno pažnje.

Najpre, ona nije podjednako “opasna” u svim uzrasnim fazama deteta. Na primer, u predškolskom dobu ona se može manifestovati kao dečje lako i brzo prihvatanje predloga druge dece da se igraju određenih igara po njihovom, a ne njegovom izboru. Ipak, konfliktne situacije u ovom uzrastu su uglavnom bezazlene. Naime, dete još uvek formira svoju ličnost, ali je i pod stalnim nadzorom neke odrasle osobe (roditelja, vaspitača u vrtiću, bake i sl.), pa se povodljivost tek naslućuje kao potencijalno žarište budućih problema.

Međutim, što je dete starije, to je uticaj vršnjaka sve veći.

Želja za “uklapanjem”

U prvim razredima osnovne škole, većina dece ima jasno izraženu želju da se “uklopi”, tj. da budu što prihvaćeniji i popularniji deo vršnjačke grupe. Po cenu te prihvaćenosti lako prihvataju tuđe predloge i mišljenja, ne razmišljaju o njima samostalno.

Odrastajući, dete postepeno gradi sopstvene stavove, stiče nova iskustva koja utiču na formiranju ličnog pogleda na svet. U periodu puberteta, u velikoj meri će već imati formirane lične stavove, nastale pod uticajem vršnjačkog okruženja, ali i vašeg uticaja. Tada je povodljivost i  najopasnija, jer su u ovom dobu najveća iskušenja (eksperimentisanje sa alkoholom, narkoticima, prva seksualna iskustva…). Ako su vršnjaci ranije lako mogli da nagovore dete da se igraju igara po njihovom, a ne njegovom izboru, sada ga sa istom lakoćom mogu nagovoriti na nešto krupnije i opasnije (na primer, sitan kriminal).

Uzrok i posledice

Roditelji su skloni da probleme za ponašanje svoje dece traže u njihovom “lošem” društvu. Međutim, niti bi vaše dete imalo “loše društvo”, niti bi ono uspevalo da u negativnom smislu utiče na njega, kada ono ne bi bilo povodljivo, tj. kada bi znalo da se odupre.

Loše društvo i različita iskušenja na koje dete pristaje samo su posledica. Takođe, to znači da čak i kada se izborite sa jednom posledicom, uzrok ostaje i dalje, odnosno, moguće je da ćete uskoro biti suočeni sa novom posledicom istog uzroka – detetove povodljivosti. Upravo zato, kada primetite povodljivost kao osobinu svog deteta, pokušajte da je korigujete odmah. Ne čekajte iskušenja i potencijalno opasne situacije.

Pored želje da se uklopi u svoje vršnjačko okruženje, bitan uzrok povodljivosti je i neformirana sposobnost da se suprotstavi autoritetu. Ovaj autoritet najčešće predstavljate vi, roditelji. Dete u svom iskustvu poseduje saznanja šta se dešava kada vam se suprotstavi i ne želi da ponovo proživi istu situaciju. Istovremeno, to je dobar pokazatelj da od vas uveliko zavisi koliko će se osamostaliti i ohrabriti da svoje mišljenje ubuduće jasno i glasno zastupa.

Bolji sagovornici

Pokažite se kao bolji sagovornici nego što su to njegovi vršnjaci. Ne zaboravite da to podrazumeva i one osetljive teme kao što su seks, narkomanija a ne samo ono što je vama zgodno da savetujete.

Takođe, “okanite se” savetovanja uopšte. Važnije je da slušate, pokažete razumevanje, usmerite dete da svaki aspekt pogleda iz više uglova. Nemojte mu povlađivati, niti osuđivati što ne razmišlja kao vi.

Naime, proces odlučivanja i donošenja odluka, takođe, se uči. Kada zna da može računati i na vaše mišljenje, savet, sugestiju, ili barem na vašu spremnost da čujete njegovo mišljenje, potreba za vršnjacima kao sagovornicima neće biti od presudnog značaja.

Insistirajte na tome da od deteta uvek dobijate konkretne, jasne odgovore. Nemojte se zadovoljavati odgovorom: “Ne znam”. Ovakav odgovor često ne ukazuje da dete nema svoje mišljenje, nego da ga “mrzi” da smisli. Međutim, kada mu vi popuštate i prihvatite takav odgovor, dajete mu zeleno svetlo da i dalje ne mora da razmišlja.

Insistirajte. Recite mu: “Razmisli, pa ćeš znati”. Podrazumeva se da ćete ovo mišljenje pažljivo saslušati i da ga nećete okarakterisati kao potpuno pogrešno ili glupo, čak iako ste sigurni da je upravo takvo.

Slično je i sa odgovorima gde se dete “izvlači” na ponašanje drugih. Na primer, vi pitate: “Zašto si pobegao sa časa?”, a ono vam odgovori: “I drugi su pobegli”. Vi, možda na osnovu ovog odgovora naslućujete da je vaše dete pokazalo solidarnost, i ma koliko bili svesni da su ovakvi odgovori uobičajeni za određeni uzrast, to još uvek ne znači da ste obavezni da ih prihvatite. Budite uporni: “Ne pitam za druge, pitam zašto si ti to uradio?”

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA