Foto: Pixabay
Srbija je, nedavno, odlikovala Miloševac za plemenitu misiju i pojedinačno majke čije su ruke odnegovale i po pedesetoro dece. Naša država za ovovremeno hraniteljstvo izdvaja ogroman novac. Po detetu, u proseku, četrdesetak hiljada dinara mesečno. A takve dece je više od 6.000 i njihov broj se iz godine u godinu uvećava, kako se povećava hraniteljska nadoknada. Još nije zabeleženo da se neko od hranitelja odrekao honorara. Ali, jeste da su vraćali decu u godinama kada je nadoknada bila mala.
Najnoviji trend je da se zbog povećanog broja hranitelja iz bioloških porodica silom izmeštaju deca i upućuju na „sigurnije“ adrese, a da njihovim roditeljima nije ostavljeno nikakvo rešenje, ni obrazloženje. Samo dva takva primera iz okoline Mladenovca, koja su pukim slučajem dospela u javnost, nameću pitanje da li je hraniteljstvo u Srbiji i danas plemenita misija, ili prilika da se odabranim hraniteljima omogući zarada.
Gorici Milojković iz Velike Ivanče mladenovački Centar za socijalni rad dvadeset dana po porođaju oduzeo je dečaka i predao na staranje hraniteljima. Jedini odgovor tima koji je odneo dete bio je: kuća vam je trošna, dete ovde nema uslove za život. Skočili su meštani, poručili: ima ljubavi! Pomogli Milojkovićima da poprave kuću. Ali, maleni Nikola nije vraćen majci! To je dodatno razljutilo meštane, pogotovo što su posle ove potresne priče u javnost dospeli mnogi slični slučajevi.
Gotovo ista sudbina pogodila je porodicu Glišić iz Pružatovca, Cvetu i Srećka. Oni se već petnaest dana sa rođacima i komšijama bore da im Centar vrati dvomesečnog Viktora.
– Pokušali su da im ga uzmu iz porodilišta u Beogradu, ali ih je tada nadležni dežurni tužilac sprečio – svedoči dečakova baka Zlatija. – Posle su nam ga na prevaru odneli. A to je mom sinu prvo dete, jedva ga je dočekao.
Glišićima je ostala agonija da se i dalje bore. Podneli su, protiv nadležnih u Centru za socijalni rad, i krivičnu prijavu za zloupotrebu službenog položaja.
– Oduzimanje dece od roditelja koje, bez sudskih odluka i ozbiljnog postupka, počinju da preduzimaju centri za socijalni rad jeste svojevrsno kršenje roditeljskih ustavnih prava – izričit je Zoran Čvorović, pravni istoričar Univerziteta u Kragujevcu.
Uprkos svemu, centri za hraniteljstvo ističu da je broj zbrinute dece njihov veliki uspeh. Navode da je uz superviziju njihovih stručnih timova svaki hranitelj prošao strogu tromesečnu obuku do licence bez koje ne bi imao pravo da konkuriše za brigu o tuđem detetu, ali ima pravo da bira pol, boju i uzrast… Onaj hranitelj koji se opredeli za brigu o štićeniku ometenom u razvoju dobijaju doplatu. A svi imaju, osim honorara, zdravstveno i penziono osiguranje. Za decu školarce država plaća i prevoz, udžbenike, ekskurzije, a najmlađima besplatan boravak u vrtiću.
– Dok sam ja na poslu deca su mi u dnevnom boravku – izjavila je Dušica Jelić, radnica Toplane u Nišu, hraniteljica koja je preuzela brigu o detetu sa posebnim potrebama.
Ova žena nije usamljen primer kako je uz posao u javnom preduzeću moguće, „ako imaš ljubavi“, dodatno poboljšati životnu situaciju. Ljubavi ima i jedan penzioner iz Novog Beograda, koji se po prestanku rada, opredelio za hraniteljstvo.
– Velika je ljubav između hranitelja i dece – gotovo je isti odgovor iz svih centara koji se bave ovom misijom. – Ne tolerišemo ni najmanju zloupotrebu, odmah oduzimamo licencu.
Ali, licenca nije oduzeta porodici na periferiji Beograda koju stručni saradnik centra za socijalni rad, u kontroli, zatiče da stalno nešto zidaju.
– Muka mi je, samo doziđuju, a stalno kukumavče za pomoć – kaže nam. – Potisnem tu sliku, jer dete koje im je povereno nije ugroženo. Drago mi je zbog dece koja su našla utočište, ali je velika nepravda prema biološkim porodicama koje nemaju takvu pomoć države.
Ovakvo hraniteljstvo koje ne poznaje izvorna tradicija u Srbiji, počelo je ubrzo posle oktobarskih promena dvehiljaditih. Evropska unija je, tada, preporučila (ili naložila) da se kod nas reformišu i institucije socijalne zaštite. Krenula je više nego agresivna kampanja promovisanja hraniteljstva, na račun smanjenja domova za nezbrinute, time i smanjenja i broja zaposlenih. Sve je bilo pod plaštom „unapređenja porodičnog smeštaja“ (jer Evropa bolje od Srbije zna šta je porodica). Niko se nije zapitao koliko će to da košta našu državu i, posebno, mogu li deca među nepoznatim ljudima izvan svoje biološke porodice da imaju istu sigurnost kao u svom biološkom okruženju.
Profesor Vladimir Dimitrijević, koji godinama istražuje ovu temu, za „Novosti“, kaže:
– Radovi eminentnih svetskih stručnjaka koji se bave dobrobitima deteta smatraju da su deca iz usvojiteljsko hraniteljskih sredina dvostruko sklonija depresiji od dece koja rastu u roditeljskom domu. A deca koja odrastaju u biološkim porodicama su manje nasilna, manje podložna seksualnom ili psihološkom zlostavljanju.
Dimitrijević za hraniteljstvo danas u Srbiji kaže da je ono donedavno uglavnom bilo plemenita aktivnost, čiji je cilj da se pomogne deci u odrastanju.
– Ali danas, sa prodorom neoliberalnog kapitalizma, počela je komercijalizacija nečeg što je bilo najplemenitiji podvig – kaže naš sagovornik. – I to nije nimalo slučajno. Na Zapadu, pre svega u Skandinaviji, to je pravi biznis.
TEŠKE TRAUME I POSLEDICE
SA porodicom koja ima problem, a koji ugrožava decu, treba raditi kako bi ga prevazišla – smatra psiholog Irina Pajić. – Mera oduzimanja deteta je dodatna, teška, trauma i za dete i za porodicu. I ostavlja posledice. Posle oduzimanja deteta, pogotovo ako je jedino, i brak je urušen.
Komentari 0