Čitanje između redova – veština koja će vam pomoći da ponašanje deteta vidite iz drugog ugla

„Ponekad imamo osećaj da naša najstarija ćerka ne prestaje da priča, u stvari ona postavlja milion različitih pitanja. Taman počnemo da odgovaramo na jedno, ona i ne sačeka do kraja odgovor, već postavlja drugo.

Foto: Canva

Muž i ja se stvarno trudimo se da na svako pitanje odgovorimo jer dete ima toliko puno interesovanja, ali verujte ponekad smo iscrpljeni i na ivici živaca. Ona ima osam godina, a pored nje imamo još tri mlađe devojčice. Nekada nam se čini da nam je lakše sa njih tri nego sa njom jednom.“

Kada mi roditelji na konsultaciji opišu šta ih muči, ja sasvim drugačije čujem njihove „probleme i dileme“, najviše zahvaljujući NLP i koučing edukacijama koje su me naučile kako da zaista „slušam“ i na šta da obratim pažnju. U ovim situacijama ja bih uvek krenula od toga da otkrijem koju detetovu potrebu roditelji u ćerkinom ponašanju ne prepoznaju. Problem je što oni postavljanje pitanja dožive bukvalno kao njeno interesovanje i trude se da joj što detaljnije odgovore. Međutim, iako oni daju sve od sebe, do promene u ćerkinom ponašanju ne dolazi, što znači da je njen doživljaj – Vi mene uopšte ne razumete, i zato „moram“ da nastavim ovo da radim sve dok ne shvatite šta meni treba.

Ali, da bi uspeli da protumače njeno ponašanje, potreban im je drugi alat – čitanje između redova!

Ipak, moram da naglasim da je sasvim u redu ako vi pokušate da razrešite slične „probleme“ tako što ćete prvo postavljati pitanja koja su za vas logična i ako idete drugim redosledom od mojih primera. Nećete pogrešiti! Jednostavno ćete sistemom eliminacije doći do toga šta vam dete ponašanjem govori. A sve je bolje od nastavljanja sa onim što vam ne daje rezultat.

Idemo redom, verujem da ćete dobiti puno ideja na šta sve treba da obratite pažnju dok tragate.

Moje prvo pitanje na ovoj konsultaciji bilo je – Da li je dete oduvek bilo ljubopitljivo? Da li su vam možda već u vrtiću skrenuli pažnju na to?

– Ne, ona se tako ponaša samo kod kuće. Ni u školi nam učiteljica nije rekla da to radi.

Kada se ovakve i slične situacije dešavaju (i ponavljaju se iz dana u dan), od velikog je značaja da pitamo i druge odrasle koji su u kontaktu sa detetom da li su primetili nešto neobično, i ako jesu kada je to počelo. S obzirom da ovi roditelji nisu dobili nikakve informacije da dete „mnogo priča“, da puno pita, da je možda nestrpljivo da sačeka odgovor, onda njihov doživljaj da im ćerkica ima širok spektar interesovanja – pada u vodu. Samim tim što ona odgovor i ne sačeka, već jasno govori da nju to suštinski i ne zanima, već da je nešto drugo u pitanju.

Ali, ja sam htela još nešto da saznam pre nego što potvrdim ono što sam naslutila – Na šta se odnose ta pitanja? Šta nju sve zanima?

– Pa, sve što vidi, nju zanima. Pita zašto baka dolazi samo dva puta nedeljno, a kada joj odgovorimo ona pita od čega se pravi cigla. Onda dok mi pokušavamo da damo odgovor, ona pita zašto se neka igra igra baš tako, ko je to smislio. Onda vidi neku knjigu na polici i pita zašto tako zove… Nekada smo potpuno zbunjeni, ali se trudimo da odgovaramo.

Sada je već vrlo očigledno da je iza ovog ponašanja POTREBA za nečim što joj treba od roditelja, a to sigurno nisu njihovi odgovori!

Dakle, kada dete nekim svojim ponašanjem uporno pokušava što duže da zadrži pažnju roditelja, da oni što duže budu u nekoj interakciji sa njim ili bar u istom prostoru, to je siguran znak da je u pitanju potreba. Sigurno su vam poznate situacije kada dete pred spavanje traži vodu, pa da piški, pa još jednu priču, pa je gladno… Ovim „zadržavanjem” vas u svojoj blizini ono pokušava da „dopuni“ nešto što mu je u toku dana (ili u nekom periodu) nedostajalo.

Takođe, setite se da ova devojčica ima još tri mlađe sestre, što sigurno utiče na to da njena potreba za pažnjom roditelja bude još snažnija. Pretpostavka koja može da vas odvede u drugom, nekorisnom, smeru je to što ona ima osam godina. Mnogi bi pomislili da je dovoljno velika da zna da su roditelji tu i za nju i za sestre, da zna da je oni vole, ili da je dovoljno velika da ume da kaže šta stvarno hoće ili šta joj treba. Ali, ako vam kažem da često ni odrasli ljudi ne umeju da prepoznaju svoje potrebe, a kamo li da ih jasno izraze rečima, onda i ovu pretpostavku odbacujemo.

Kada je u porodici više dece, postoji mogućnost da se neko od njih brine za „svoje mesto“, da se plaši da mu je ugrožen odnos sa roditeljima i da oseća nesigurnost jer je njihova pažnja sada podeljena na više njih. Ili je detetu možda potrebno da u toku dana ima kvalitetno vreme 1 na 1 samo sa mamom ili tatom, jer mu nedostaju… Dakle, iako su oni sve vreme tu, ne znači da se dete tako i oseća, jer su tu i sestre, dakle „nema mamu i tatu samo za sebe“.

Krećemo sa pitanjima za istraživanje uz blago usmeravanje kako bismo ohrabrili dete da se otvori (nećete sve ovo koristiti odjednom, ovo su varijacije, a vi ih prilagodite situaciji i detetu):

– Hm, rekla bih da tebe baš i ne zanima to što me pitaš. Šta u stvari želiš od mame sada? Hoćeš da mi kažeš/šapneš/nacrtaš/pokažeš…? (nekoj deci je lakše da iskažu potrebu na neki drugi način, nego da je kažu).

– Izgleda da ti u stvari želiš da budeš malo više sa mnom. Jesam li u pravu? Šta bi volela da radimo ti i ja?

– Rekla bih da ti želiš o nečem drugom da razgovaraš. Hoćeš da idemo u sobu da mi kažeš šta želiš od mene / šta želiš da radimo / o čemu da pričamo…?

– Meni se čini da si ti zbog nečeg zabrinuta? Šta te brine? Šta mogu da uradim sada da se manje brineš? Šta ti treba od mame/tate sada?

– Čini mi se da ti tata nedostaje. I ti meni nedostaješ ovih dana, možemo popodne samo ti i ja da idemo u šetnju i da radimo nešto zajedno. Šta misliš o tome?

– Sutra ćemo imati vreme samo za nas dvoje! Hoćeš da zapišeš / nacrtaš šta ćemo sve raditi / gde ćemo ići / čega ćemo se igrati…?

Sa dolaskom braće i sestara, najstarije dete se prvi put suočava sa tim da više nije jedino dete u porodici. Njemu je potrebna podrška u procesu prilagođavanja na novu situaciju, a ne očekivanje da „mora da se navikne da više nije jedino“. Deca se na svoj i njima logičan način „bore“ za pažnju roditelja, a taj način nama odraslima ne mora uopšte da bude ni logičan ni smislen. Mi nismo tu da procenjujemo da li dete treba ili ne treba da ima potrebe niti na koji način će da ih ispoljava. Mi smo tu da ih istražimo, da damo podršku, da pomognemo detetu, da ga usmeravamo kako da se izrazi da bismo ga lakše razumeli.

Imajte u vidu da što duže neko ponašanje traje, to je jači obrazac navike koji se stvorio i biće potrebno duže vreme da dete počne drugačije da izražava svoje potrebe. Mi možemo da pomognemo predlozima:

– Sada razumem da si ti samo želela da mama bude malo više sa tobom. Kada se sledeći put budeš tako osećala dođi i daj mi neki znak, važi? (možete dogovoriti da to bude stisak ruke, zagrljaj, neka posebna reč, možda unapred napisana poruka na papiru…)

Pored istraživanja potreba (u pozadini može biti još nešto sem toga), ovde bi bilo dobro uključiti dete u traženje odgovora na ono što ga zanima i što pita. Tako sledeći put, umesto da daju „gotov odgovor“, roditelji mogu da angažuju dete:

– Mhm, to je jako zanimljivo pitanje. Nisam nikada o tome razmišljala, hajde da vidimo da li imamo neku knjigu u kojoj možemo da nađemo odgovor. Šta misliš o čemu bi ta knjiga trebalo da bude?

– O, tebe toliko toga zanima. Šta te od svega što si pitala zanima najviše / šta bi volela da prvo saznaš? To? Dobro, hajde da probamo da nađemo odgovor.

– Da budem iskren, ja o tome ništa ne znam! Mislim da možemo da nađemo na internetu.

– Šta misliš koga bismo mogli da pitamo? Možda deda zna! Hoćeš da zapišemo pitanje pa kada budemo išli kod babe i dede možemo da ga pitamo / možemo da ga pozovemo telefonom posle ručka.

Naravno, potrebno je da roditelji svaki put isto postupe, kako bi dete steklo naviku da vremenom počne samo da se snalazi i otkriva ono što ga zanima. Takođe, predlažem da u ovim razgovorima dominira tip glasa PRIJATELJ. Više o tipovima glasa pročitajte OVDE.

Ova pitanja i rečenične konstrukcije pomažu ne samo detetu da se lakše izrazi, već pomažu i roditeljima jer ih usmeravaju u kom pravcu da razmišljaju i istražuju, a najpre da se oslobode pomisli da je dete “bezobrazno, nedokazano, sebično jer ih želi samo za sebe, da skreće pažnju, da ih maltretira bez razloga…”. Roditelji često budu frustrirani kada dete uporno nastavlja sa nekim ponašanjem koje oni ne razumeju, ne znaju kako da dođu do uzroka i vrte se u krug, a ovakav način razmišljanja samo im dodatno podiže tenziju i narušava odnos.

Pitanja i odgovori do kojih dođu, pomažu im da promene način na koji posmatraju i situaciju i dete. Što je dete mlađe, to ćemo uvek prvo istraživati potrebe, ali bez očekivanja da će ono umeti da ih jasno kaže. Tada roditelj nudi moguće odgovore i prati ponašanje deteta – da li se umiruje ili ne. Za ovaj pristup je potrebno da roditelji bar okvirno budu upoznati šta u kom uzrastu mogu da očekuju od deteta kada su razvoj, faze, reakcije i ponašanja u pitanju.

Napomena – svi primeri iz ovog teksta su za navedenu konkretnu situaciju i uzrast osam godina.

Dragana AleksićAutor: Dragana Aleksić

Profesionalni Family coach (sertifikovani PCM coach, Wingwave coach, NLP Master...)

Svoje profesionalno znanje i iskustvo usmerila je na rad sa roditeljima na porodičnim temama širokog spektra, posebno na efikasnu komunikaciju roditelja sa decom, kao i na lični rast i razvoj pojedinaca.
Autor je individualnih i grupnih programa - Umetnost komunikacije sa decom, Emotivni detoks (za lični rast i razvoj, eliminisanje blokada na nivou emocija, uverenja i podsvesnih obrazaca), Back to office (za mame koje se vraćaju na posao posle porodiljskog odsustva).

Više o Dragani možete saznati na aleksicdragana.com
Kontakt: dragana.familycoach@gmail.com

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA