Foto: Solcookie
Iskreno, ja sam se nekako pogubila u pokušaju da izbalansiram između potreba članova moje porodice, sebe i obaveza u kući. Uvek nešto mora da trpi, samo je pitanje šta odabrati za zanemarivanje na današnji dan. Nekako, na kraju svakog dana, odabrana stavka me najviše izjeda. ,,Dobrodošla u svet odraslih!’’, viknem ja tako sebi s vremena na vreme, samo da podignem raspoloženje.
Nekako mi se čini da u svakodnevnom haosu, koji bi po koracima mogla ispisati na dve stranice A4 formata, a pogubili biste se već kod prve užine, prva stavka koju zaboravim sam ja. Odnosno, ne zaboravim, već sam sebe, silom prilika, skinula sa liste prioriteta. Nekako je i za podneti kada deca uveče na vreme legnu u krevet, ali zadnjih dana to nije slučaj. Beba je rešila da se igra do 22:30 i nema teorijske šanse da ga legnem u krevet pre toga, a onda dođe i princeza koja 
mora da se kupa, da joj čitam priču i na kraju da je uspavam. I tako ode onih dva sata za mene. Nakon par takvih dana ne računam na svoju uračunljivost. Viknem danas, kad sam videla ćerku da planinari po naslonu kauča, a ja pratim razvoj događaja i usput joj ponavljam da siđe, a bebu, koja glumi nervoznog crva i migolji se pokušavam presvući : ,,Šta je deco?! Smirite se više! Ti mali, smiri guzu, a ti siđi s drveta!’’. Oboje su prasnuli u smeh. Za nju mi je nekako jasno čemu se sme, ali me beba plaši. Ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se. Barem sam se pošteno ismejala!
Pre neki dan sam uspela da sa ,,ne-ne, vrati se ovamo i smesti guzu na tepih’’ , vratim bebu sa pločica. Oduševljeno sam se potapšala po koljenima i umalo mi je izletelo ,,Dobar pas!’’, srećom, zadržala sam to u ustima. Šta se dešava sa mnom, gubim li vezu razuma sa stvarima, ili su se te veze samo ukrstile na neki čudan način? Pitam se, pitam…
Volim rutinu u kući, kad se zna red, jer jedino sa nekim redom znam da ću imati malo vremena za sebe, a to je, verujte, jedini način da žena ostane ,,dobra u pamet“. Obožavam dosadnu rutinu na koju se deca mršte i negoduju. Ona mi je jedini tračak nade da ću tog dana imati malo slobodnog vremena. Samo što ne mogu baš svaki dan računati na to.
Nije lako biti odrastao. Dok sam bila mala, jedva sam čekala da porastem. Taj svet odraslih mi se činio tako širok i slobodan, a ni pretpostavljala nisam da je prepun stega sa svake strane, koje ti jedva daju da dišeš, a kamoli da se izraziš u punom sjaju. Kad sam bila student, roditelji su mi često govorili da uživam dok ne počnem da radim. Ni tada ih nisam razumela, uživajući u svoj slobodi i slepilu mladosti, dok su mi jedina ograničenja bila ona koja sam sama sebi postavila. Žao mi je što nisam imala svest o svetu odraslih dok sam bila mala, jer bih sigurno uživala punim plućima, majmunisala se do iznemoglosti, jer znam da to neću moći kad budem starija, jela bih slatkiše dok mi ne pripadne muka, pustila bih da me kiša dobro skvasi dok se odeća ne zalepi za mene, spavala bih do podneva, uživala u igri, a ne učenju prije polaska u školu… Ne mogu ni pobrojati šta bih sve radila kad bi neko izmislio vremensku mašinu i vratio me u detinjstvo, gde su mi jedine ozbiljne obaveze bile da pojedem sve što se stavi ispred mene, da pokupim igračke i da na vreme legnem u krevet. Zamislite kad bi vas neko naterao da legnete u krevet i rekao vam: ,,Ajde sad, vreme je za spavanje!’’. Ja bi ga sad izljubila u oba obraza, jer mi sad toga ne može biti ni na kašičicu.
Čula sam se jutros sa prijateljicom koja je bila iznenađena kada joj je sin kroz suze saopštio da ne želi da odraste… Ljubi ga teta Taša pametnog i svesnog! Ima nade za našu decu… Možda nam se čine nemogućima i ponekad se osećamo potpuno nesposobno pokušavajući da ih savladamo. Danas sam shvatila da naša deca grabe svoje detinjstvo i proživljavaju ga punim plućima. I ja bih… da neko izmisli vremensku mašinu. Da samo nismo ispustili onu osobinu deteta da uživamo punim plućima u svakoj aktivnosti koju radimo, možda bismo imali manje potrebe da izbalansiramo sve stvari u dnevnom rasporedu aktivnosti. Barem bi nam lakše padali propusti i one stvari koje nismo stigli da uradimo.
Ne nerviraj se svaki dan ako te je toranj veša doziva iz ,,šok sobe’’ u koju niko ne zalazi. Pet dana uživaj u drugim stvarima, pa jedan prioni na posao i završi ga. Bar se nećeš nervirati tih pet dana dok radiš nešto drugo. Neka peva gomila veša… zapevaj i ti sa njom.
Autor: Tatjana Kuljača, Mamizam
Komentari 0