Ako se dete boji igle

Strah od igle i medicinskih procedura u kojima se igle koriste (npr. injekcije, igle kod vađenja krvi…) je veoma čest strah kod dece, ali i odraslih.

Foto: flickr

Još  uvek se ne zna sta je uzročnik ovog straha. Igla jeste simbol fizičkog, ali i emocionalnog bola. Ima mišljenja da je ona evoluciona tekovina, jer su  nekada ubodi za mnoge bili smrtonosni, pa se vremenom strah od uboda transponovao u tripanofobiju, odnosno strah od uboda iglom i medicinskih procedura. Bliže istini je mišljenje da postoji porodična predispozicija, pre nego genetska, jer je utvrđeno da članovi iste porodice veoma slično reaguju u takvim situacijama situacijama.

Za sada nemamo podatke kako se ponašaju deca sa drugih geografskih širina, npr. mali Francuzi, Danci ili Japanci kako bi zaključili da li je ova pojava uobičajena ili ne. U svakom slučaju, porodice i njihovi članovi se razlikuju prema stepenu emocionalne ekspresivnosti, labilnosti, ličnim iskustvima, kao i iskustvima sa medicinskim procedurama, pa je „učenje po modelu“ od starijih kod male dece veoma zastupljeno.

Posebno treba istaći dečju osetljivost, neiskustvo, zavisnost od roditelja i njihovih reakcija, kao i „sposobnost čitanja njihovih strahova’ u situacijama koje izazivaju strah, jer novo i nepoznato jeste izvor nesigurnosti i iracionalnih zaključaka (npr. „izgubiću krv“, „umreću“, „zaraziću se od neke grozne bolesti“). Zato je važno da roditelji budu razumni, mirni, informisani, pribrani  i da ne „paniče“, kako ne bi deci ulili dodatni strah i izazvali razne katastrofične fantazije sa kobnim posledicama kod mališana.

Prvo iskustvo u susretu sa laboratorijom i vađenjem krvi ili zdravstvenom ustanovom je veoma važno, jer ukoliko je bolno, izrazito neprijatno ili nasilno, dete može izvesti zaključak da su sve medicinske intervencije takve.Ova fobija zahteva ozbiljan pristup jer može da izazove izbegavanje medicinske pomoći. Na deci je da se plaše, a na roditeljima da ih oslobađaju straha.

Zato je neophodna priprema deteta od strane roditelja. Kako se vrši priprema?

Normalno je da nešto što je novo i nepoznato izaziva strah kod dece. Zato,

  • upoznajte dete  preko slikovnica i dečjih enciklopedija sa ulogom doktora i medicinskog osoblja u procesu očuvanja njihovog zdravlja. Objasnite da su to dobri i školovani ljudi koji pomažu deci kada se razbole, povrede ili imaju visoku temperaturu. Recite im da su oni dobronamerni ljudi i da će  samo uz njihovu pomoć, uz prateće medicinske intervencije, brzo ozdraviti i vratiti se među  decu i igračke. Nikada ih nemojte plašiti doktorima, bolnicom i „bocama“.
  • Izbegavajte gledanjeTV emisija, a naročito popularnih serija i fimova gde se prikazuju morbidne scene iz obdukcionih sala ili lečenje teških bolesti, jer je dečje mišljenje konkretno, nije dovoljno razvijeno. Deca bukvalno shvataju ono što posmatraju. Takve scene ih  preplavljuju strahom, dovode do pogrešnih zaključaka i  izazivaju iracionalne strahove od komadanja tela, kastracije ili smrti.
  • Nemojte pred mališanima govoriti o ruznim iskustvima, bolestima i smrti članova porodice koji nisu „umrli od starosti“, odnosno ne vezujte umiranje sa bolestima.
  • Na roditeljima je da „rasplaše“ dete, ali ih ne treba lagati da davanje injekcije ili vađenje krvi ne boli, jer to nije istina. Ako ih lažete, više vam neće verovati. Recite detetu da je bol kratkotrajna i da će posle toga biti zadovoljno. Pohvalite ga javno, recite da je hrabro i da ste ponosni na njega. Pohvalite hrabrost i pred manje poznatim osobama i drugarima. Upravo tako će se i osećati. Kupite mu odmah nakon intervencije neki slatkiš i naglasite da to dobijaju samo hrabra deca. Nikako nemojte spominjati nikakvu kaznu ukoliko se mališan opire.
  • Mališanu u iskrenom razgovoru predočite gde ćete ići, ko se sve tamo biti (lekari, medicinsko osoblje, druga deca u čekaonici), kako bi bio što spremniji i opušteniji u kontaktu sa njima. Recite mu da će tamo biti i druge dece koja će  plakati, vrištati itd. Ali da je to „glupo“ ponašanje koje svima otežava situaciju, kada će  ionako će dobiti injekciju ili vaditi krv, i posle toga će biti nagrađeno i zadovoljno jer će se osećati „herojski“.
  • Ukoliko dete ima snažne manifestacije straha od igle, koje se inače mogu javiti i u „mirnim“ uslovima prilikom neke slične scene na filmu, tipa lupanja srca, plitkog disanja, zacenjivanja, bežanja, znojenja, bledila itd. izdvojite ga, uzmite u naručje, i probajte mirnim glasom da mu date instrukcije koje se odnose na tehnike disanja. Naime, smirite mu dah i zajedno počnite da udišete kroz nos, brojeći do pet (kao da mirišete ružu), sa kratkim zadržavanjem daha, i da izdišete (to je treća faza disanja) duplo duže od udisanja takođe brojeći (kao da duvate svećice na torti). Brojanje i komentari će mu skrenuti misli, i smiriti. Posle pet ili deset minuta se vratite u prostoriju.
  • Ponekad direktan ulazak kod lekara ili tehničara pomaže, jer dete ne posmatra drugu decu čiji strah može delovati zarazno. S druge strane  naglo se radvaja od majke ili oca, nemajući vremena da traži zaštitu i sigurnost, i eventualni manevar da izbegne neprijatnu situaciju.
  • Ponekad nije loše, kada je situacija „hladna“, tj. dete zdravo, da prošetate do doma zdravlja, ambulate ili laboratorije, kao sto šetate pored drugih institucija (samoposluge, škole, vrtića), kako bi shvatilo da je odlazak na takva mesta normalan deo života.
  • meda
  • Pomažu i „igre doktora“ kod kuće. Menjajte uloge pacijenta i doktora, koristite „boce“, slušalice, „makaze“ i „medicinske instrumente“, kako bi se dete u igri rasplašilo i odigralo i jednu i drugu ulogu.

Iako su slični,  strahovi se razlikuju po intenzitetu, trajanju, načinu nastanka i simbolici (značenju), i za svakoga imaju posebno značenje,  pa ukoliko onesposobljavaju sprovođenje medicinskih procedura, zatražite pomoć psihologa.

Marijana PetrovićAutor: Marijana Petrović

diplomirani psiholog, specijalista medicinske psihologije.

Uže područje rada – deca, adolescenti i porodica.
Od stručnih edukacija ima završenu psihoanalitički orjentisanu psihoterapiju dece i adolescenata, mentalnu higijenu razvojnog doba, osnove porodične kao i REBT terapije namenjene deci i adolsecentima.
Preko dvadeset godina radila na Vojnomedicinskoj akademijina Kabinetu za psihijatriju i Dečjem dispanzeru.
Stručni je saradnik i autor psihoedukativnih članaka u časopisima „Moj pedijatar“ i „Zdravo dete“ i "Pedijatar"

Kontakt telefon: 063/80-74-958

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA