Adolescencija liči na predstavu, ali je stvarnost

Zašto je važno da shvatimo da mladi ne simuliraju simptome puberteta. Adolescenti su na prelazu iz detinjstva u zrelost, kada počinju da na izmenjen način doživljavaju sebe

Ovo osetljivo doba prate psihičke, emocionalne i moralne krize, koje destabilišu čitav svet tinejdžera

“Ko sam ja?”, “Koja je moja budućnost?”, “Šta osećam?”, “Šta misli grupa vršnjaka o meni?” – najčešća su pitanja koja mladi sebi postavljaju

Dok nisu izmislili ovaj pubertet, sva su deca bila normalna – “zvonila” je duhovita replika iz glumačkog “grla” Rahele Ferari u filmu “Tesna koža”. Ako bismo o njoj malo bolje promislili, možda bismo se zapitali da li su deca zaista nekada bila drugačija. Možda je, pre nego što je na velika vrata ušetala priča o pubertetu kao posebnom stanju, svet adolescenata bio sasvim običan. Miran, stabilan, neupadljiv. Ili samo nije imao prava da bude drugačiji od konstante, pa smo bili zbunjeni slikom i prilikom mladih buntovnika. Olivera Amidžić, diplomirani pedagog, stručni saradnik u srednjoj stručnoj školi “Branko Radičević” u Rumi, kaže da svaka generacija, oduvek i nužno, prolazi kroz pubertet. I da je to specifična i vrlo izražena faza života.

– Adolescenciju prate psihičke, emocionalne i moralne krize. One destabilišu čitav svet tinejdžera, koji još nije formiran i postavljen u okvirima – normama, identitetu i socijalnoj sferi života – navodi pedagog. – To je period kada mlade ljude zadesi sijaset promena s kojima nisu uvek kadri da se nose na najbolji, najefikasniji i društveno najprihvatljiviji način. Adolescenti su na prelazu iz detinjstva u zrelost, kada počinju da na izmenjen način doživljavaju sebe.

“Ko sam ja?”, “Koja je moja budućnost?”, “Šta osećam?”, “Šta misli grupa vršnjaka o meni?” – najčešća su pitanja koja, tiho, stidljivo ili otvoreno, mladi postavljaju sebi. A ukoliko, kako kaže naša sagovornica, na njih ne dobiju odgovore, postaju frustrirani i lako zapadaju u krizu identiteta, koja se manifestuje kroz strah, agresivno ponašanje, zbunjenost, osećaj odbačenosti, nebitnosti… Zbog toga je važno da porodica, ali i stručnjaci u školi, imaju strpljenja i razumevanja, jer ovo stanje zaista jeste – posebno.

Kriza identiteta

Istraživanja pokazuju da je adolescencija i “test-poligon” i “ledeni breg” za razvijanje samopouzdanja i samopoštovanja. Studija psihoanalitičara Erika Eriksona je razjasnila da se tinejdžeri zaista ne pretvaraju da im je teško, niti su teatralno depresivni kako se misli, nego da stvarno doživljavaju konfuziju identiteta. A njeni pojavni oblici su – nedostatak samopouzdanja, hrabrosti, volje, strah od neuspeha, neodlučnost, lenjost… Sagovornica “Života plus” dodaje i da je ova faza obojena velikim hormonskim promenama, što umnogome komplikuje život adolescentu i njegovoj porodici.

– Roditelje uglavnom muče bihejvioralne izmene (ponašanja) kod svog deteta, a njega fizičke. Adolescenti se sukobljavaju sa autoritetima ili se “otimaju” od roditeljskog nadzora i brige, žele da budu “svoji”, ali zauzvrat neretko dobijaju samo prekor da su nezainteresovani, nevaspitani, plahoviti i bezobrazni. Koliko puta smo čuli rečenicu: “Sve sam mu dao, ne znam više šta hoće?” – navodi pedagog.

A istovremeno, adolescenti traže smernice, angažovanje, ljubav, podršku i razumevanje – čega im nikada nije dosta, iako izgleda da se stalno nešto bune.

– Uostalom, kako inače zamišljamo napredak, rešavanje problemskih situacija, divergentno mišljenje – bez istraživanja, borbe, razmišljanja, pokušaja i pogrešaka, ako koračamo kroz novine pokorno, ćutke? Od mladih se očekuje ponašanje “mirno more – bez talasa”, uvek se nešto traži i podrazumeva, a ne sagledava, ne razume, ne sluša, ne iznalazi rešenje, ne ispituju se mogućnosti – pedagog staje u odbranu učenika.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA