Foto: Hankster
Australijanka Rebeka Sparou je mama troje dece, zbog čega je njen živoz bučan, haotičan i veoma ispunjen. Međutim, ona je posvećena isključivo ispunjavanju želja i potreba svoje dece, zbog čega ne posvećuje dovoljno pažnje sebi i svom životu, kao ni jednom od njegovih glavnih aspekata – prijateljima. Otkad je na svet donela svoje mališane, ona je, po svom mišljenju, veoma loša prijateljica.
Zbog čega je tako?
„U nekom trenutku, kada nisam obraćala pažnju, postala sam užasna drugarica. Ona vrsta drugarice na koju ljudi počnu da se žale tokom večere kada prestanu da diskutuju o tome hoće li Ali proganjati Timovu zadnjicu kao u ‘Fatalnoj privlačnosti’ u emisiji ‘Neženja'“, počinje svoju priču Rebeka.
„Ona vrsta grozne drugarice koja nikada ne odgovara na telefonske pozive. Ili i-majlove. Ili na SMS poruke. Ona vrsta drugarice koja ‘LAJKUJE’ vaš post na Fejsbuku čim ga postavite, ali koja 20 sekundi kasnije ne odgovora na vašu poruku. Ona vrsta drugarice koja je patetično nepouzdana.
Sigurno znate o kom tipu drugarice pričam. To je ona koja uvek kaže: ‘Naravno, doneću tri salate na roštilj u subotu’, a onda PONOVO zakasni i dođe samo sa flašom Pepsi Maksa (OPET) koju je usput kupila u prodavnici niz ulicu. A onda ode ranije zbog bla, bla, bla . Ili još gore, jednostavno se ne pojavi.
Imali ste takvu drugaricu. I ja sam imala takvu drugaricu. A sada, iznenada, JA JESAM, dođavola, baš ta drugarica.
Oh, Bože!
I nisam potpuno sigurna kako sam dospela u ovu situaciju.
Jer ja sam nekada davno bila divna drugarica. Sećala sam se svih važnih stvari. Vašeg rođendana. Rođendana vašee dece. Godišnjice smrti vašeg oca. Imena šefa u kog ste bile zaljubljene pre dve godine, a koji je premešten u drugi grad. Sve sam otkazala da bih bila sa vama tog subotnjeg popodneva kada je vaš pas uginuo. Sredila sam vam radnu biografiju kada ste aplicirale za posao. Pomerila sam planine da bih nam obezbedila prvi red (ok, treći) za Princov koncert. Bila sam sva svoja i pouzdana. Slala sam rođendanske čestitke POŠTOM, ZA IME BOGA!
Ali to je bilo nekada.
Sada sam duboko, duboko u rovu sa troje dece. I moja sposobnost da održavam prijateljstva je, čini se, izvetrila zajedno sa mojom sposobnošću da odem kod frizera. Ili da pričam telefonom sa bilo kim duže od 2min i 47sek. Ili da gledam bilo koju TV emisiju posle 20.30 sati, a da ne zaspim u roku od 10 minuta.
Dok se mučim da držim pod kontrolom nabavku namirnica, kuvanje i pranje veša i još veša i još veša i sakupljanje 3 miliona komada %$*&^%# Lego kockica sa tepiha i da odsedim da odgledam omiljene emisije svoje četvorogodišnje ćerke koje NIKAKO DA SE ZAVRŠE i podojim svoju bebu staru osam nedelja dok hranim kašicom svoje osamnaestomesečno dete, koju ono više voli da maže po kosi, i pokušavam da odrecitujem čitavu pesmicu svom četvorogodišnjem detetu koje je OČAJNO da čuje… i-mejlovi i SMS-ovi od prijatelja i kolega i neke umetnice iz Njujorka koja želi da me stavi na listu za svoju izložbu samo pristižu.
Oni su kao vanzemaljci. Što više otvaram, odgovaram na njih i brišem ih – sve ih je više. Osećam se kao Vil Smit u filmu ‘Dan nezavisnosti’. Okej, ne baš. Mislim, ne – uopšte. Ali, shvatate šta želim da kažem.
Ni ne nadam se da ću ih sve pročitati. U stvari, ponekad – gotovo uvek – se ne nadam da ću pročitati ijednu. I, verujte mi, mene to nervira daleko više nego što nervira vas.
A onda, na kraju dana, kada su sva deca konačno zaspala i ja znam da bi trebalo da odgovaram na pozive, istina je da sve što želim da radim je da sednem na krevet, gledam besmislen televizijski program i ne progovaram. Isključena sam. Upotrebila sam sve svoje reči. Okej, to nije istina. Ali rekla sam reči ‘ne’ i ‘ostavi to’ i ‘uh, uh, uh’ i ‘sad ću da ti dođem!’ oko pet miliona puta. Do 19 sati, nemam više ništa nikome da pružim koliko god to želela. Do 19 sati, više ne mogu da podnesem ni zvuk sopstvenog glasa.
Ali nemojte misliti da ne mislim na vas. Mislim. Pokušavam da ostanem informisana na Fejsbuku. Pratim vaše novosti. LAJKUJEM vaše slike, što je kao neki lenj način da vam pokažem da mi je stalo. Pokušavam da vas zovem i držim zvonjavu čitavih 45 sekundi kada mogu. I još uvek navijam za vas. Samo to radim iz svoje kuhinje s uznemirujućom količinom povraćke na pidžami (A sada je 13 sati i ja sam još uvek u pidžami. Da li me pratite? Moj život sada je zološki vrt.)
Ono čemu se zapravo nadam, dok plovim ovim novim teretom majčinstva, jeste da ćete našem prijateljstvu dati privremeni odmor. Neku vrstu odmora posle duge službe. Znate kako čekamo nekoliko meseci da počne nova sezona omiljene serije? E, BAŠ TAKO! Jer, iako sam sada užasna drugarica, neće uvek biti tako.
Pronaćiću svoj izlaz iz magle. Počeću ponovo da spavam. Sakriću igračke svojoj ćerki.
Nemojte još da odustanete od mene. Jer ću se vratiti sa osvetom. Obećavam.“
Rebeka Sparou
Komentari 0