Kada sam bila trudna, svi živi su me „upozoravali“ na to šta me sledeće čeka. Upozorenja su me čekala gde god da se pojavim, čak su me i nepoznati ljudi upozoravali.
„Uživaj sada u svom mužu, jer će ti beba oduzeti sve vreme kad se rodi i retko ćete imati priliku da ostanete sami!“, „Kupi jednodelni kupaći kostim za sledeće leto – tvoje telo nikad više neće biti isto“. Ili, još gore, savet koji sam dobila od svoje doktorke kada sam joj rekla da se plašim da više neću biti seksi svom mužu: „Moći ćeš da smršaš posle prvog deteta, ali na to nemoj da računaš posle drugog. Do tad ćeš biti toliko umorna da ti to neće biti važno.“
A moj favorit je: „Spavaj sada, dok još možeš!“ (kao i „Uživaj u tišini“, „Sredi nokte, jer nećeš moći time da se baviš kad se porodiš“ i dobri stari „Nikad nećeš imati vremene da se istuširaš“). Ali uz sva ta upozorenja koja su mi stvorila utisak da se kraj sveta približava, zaboravili su da me upozore na ono što neizostavno sledi.
Zaboravili su da me upozore da će se nakon predugih sati sa trudovima moje srce istopiti kad prvi put vidim lice svoje bebe. Trebalo je da me upozore na to da suze radosnice zaista postoje i da se ni one ne mogu kontrolisati. I da mogu da krenu samo zbog toga što držite svoje dete u naručju. Zato treba da nosite maramice svuda sa sobom.
Trebalo je da me upozore ne to da ću svog muža voleti još više kad postane otac mog malog savršenog zamotuljka i da se neću sećati načina na koji sam ga ranije volela. Da ćemo i dalje imati svađe i izazove pred sobom, ali da ćemo smišljati nove načine kako da se provodimo zajedno, a da i ona bude s nama. Da ćemo joj smišljati blesava imena i smejati se do suza. Da ću ga čuti dok joj menja pelene kako priča „Ja sam tata. Ta-ta. Prva reč će ti biti tata.“
Trebalo je da me upozore da ću ako budem jela zdravu hranu u normalnim količinama obezbediti svojoj bebi dovoljno hranljivih materija kroz mleko. Da me upozore da u početku neću ni pomišljati na dijetu. Da ću zadrhtati od sreće kad mi doktor kaže da lepo napreduje i da ima normalnu kilažu za svoj uzrast. Da neću biti opsednuta svojom nego njenom kilažom. Da će moje telo samo od sebe ponovo da se vrati na staro i da ću da uđem u stare farmerice u roku od šest nedelja. I da će mi muž govoriti da sam seksi – veoma često i veoma uverljivo.
Trebalo je da me upozore da ću bez obzira na iscrpljenost uvek ustajati orna jer me ona čeka. Trebalo je da me upozore da će mi se srce slomiti kad preraste svoju prvu odeću. Da ću nekim danima samo želeti da sedim pored nje i gledam u nju bez obzira na sve svoje obaveze. Da će me izluđivati njen plač, ali i da ću se osećati kao supermen kad uspem da je umirim. Trebalo je da mi kažu da ću spavati. Možda ne svake večeri i možda ne toliko sati u nizu, ali dovoljno. I da će ona postati moj celodnevni posao i najbolji posao koji ću ikad imati.
Trebalo je da me upozore da ću ipak uspeti da sredim nokte, ali da ću, dok sam na pedikiru, drugom rukom kuckati poruku mužu i pisati mu da mi nedostaju.
Trebalo je da me upozore da će se apsolutno sve promeniti kad postanem majka, ali i da nikad više neću želeti da se vratim na staro. Trebalo je da mi kažu da će mi život postati neuporedivo bogatiji, lepši i ispunjeniji i da ću uvek kad se setim stare sebe pomisliti „Jadna ja. Tada još nisam znala svoju bebu.“
Komentari 0