Foto: Lifeinverted
Jelka više ne liči na ništa, pri dnu je ostao tek poneki ukras, a svi ostali su se, kao nekom magijom, popeli za 1-2 sprata ka vrhu. Nakon juriša na novogodišnje ukrase Beba Kićo sav sjaji od šljokica, te izgleda kao pokretna, šljašteća dekoracija. Dakle, uveli smo u ishranu šljokice, boju i stiropor. Ne smem ga više ostaviti samog ni minutu, jer se svuda penje, pa padne, njemu je sve izazov, a ne opasnost. Otkako se osmelio da puzi prema kuhinji i istražuje sve njene čari i tamo smo morali napraviti novi raspored, pa sam stolicom zagradila kantu za smeće, koja mu je čarobno zanimljiva, a ladice štitim jednom nogom, dok on navaljuje da ih otvori i povadi sve što u njima nađe. Okrenem li se sekundu, on je već napravio neku štetu, te ako se nije uštinuo ili lupio glavom, bude jako zadovoljan, zato što je savladao još jedan izazov. Juče ujutru sam u trci zaboravila odneti jogurt sa malog stola u dnevnoj sobi i dok sam se ja sjetila da mu je na dohvat ruke, beba Kićo se već propisno zabavio prosuvši ga po sebi i tepihu, onom debelom, čupavom.
A kablovi i utičnice, jeeeee! Ako li se Kićo umiri, sasvim sigurno pokušava isključiti radijator čupanjem kabla iz utičnice, zbog čega se ja preznojavam kao na +50C. Jutro nakon dočeka Nove godine, koju sam od umora prespavala po prvi put u životu, popakovala sam poklone za decu i smestila ih ispod jelke. On je dopuzao, osmotrio i jurnuo na kablove. Kako kablovi mogu biti interesantniji od šarenih pokona ispod jelke, nikada mi neće biti jasno. Kad počnem ponavljati: ,,Ne bebo, ne diraj , pec pec“, on samo počne mahati glavom lijevo-desno i baš ga briga što ja mislim da to ne treba raditi.
Sa ćerkom smo preskočili ovu fazu puzanja, kablovi i utičnice joj nikada nisu bili zanimljivi. Bila je zagrađena na tepihu, gde se igrala, nije mogla da izađe odatle i šetka okolo, a za ovog malca nisam baš sigurna da se ne bi popentrao na sto i odatle strmoglavio ka podu. Zato ga i ne zagrađujem. A mislila sam da je ona bila komplikovana beba. Od ovog mališe mi srce tuče kao da imam aritmiju.
Svaka faza u razvoju deteta izgleda najteža, dok je ne zameni neka komplikovanija. Na kraju shvatimo da su najjednostavniji kad su tek rođeni, kada samo jedu i spavaju. Nažalost, tada budemo toliko isprepadani grčevima i pod stresom da li sve radimo kako treba, da ne stignemo u potpunosti iskoristiti dobrobiti prvih dana bebinog života. Trenutno jedva čekam da beba Kićo prohoda i postane stabilan, a onda ćemo se baviti trčanjem po kući i oko kuće.
Svaki dan nešto jedva čekamo. Da porastu, da prestanu dosadni grčevi, da prespavaju noć, da propuze, da prohodaju, da nas razumeju, da progovore, pa da ućute, da postanu otporni na viruse. Uvek nam se čini da će nam biti lakše kada prevaziđemo trenutnu fazu i uđemo u neku drugu, koja neizostavno nosi svoje “čari“ sa sobom. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu.Kao što je meni moja prijateljica, a njoj njena tetka rekla: ,,Prvih dvadeset godina je najteže. Ostatak ide kao po loju“.
Napisala: Tatjana Kuljača
Blog Mamizam
Komentari 0