Navedeni primer je pitanje sa kontrolnog iz predmeta „svet oko nas“ za drugi razred osnovne škole, koji najbolje ilustruje kakve stvari naša škola traži od đaka, kao i da se priznaju samo odgovori koje učitelji smatraju tačnim.
To pokazuje i primer sa testa iz istog predmeta u kome je trebalo dopuniti rečenicu: Povrće uzgajamo na _____.
Ako je učenik upisao na zemlji, pogrešio je, jer je tačan odgovor na njivi, mada su đaci u toj lekciji učili da se povrće gaji u povrtnjaku, prenosi „Danas“.
Na pitanje odakle kreću autobus i avion, učiteljica iz jedne beogradske škole nije priznala odgovore sa autobuske stanice i aerodroma, jer je, po njenom mišljenju, ispravno napisati sa perona i piste.
Druga učiteljica ovako ocenjuje pitanje na kontrolom koje glasi: Šta je potrebno biljkama za rast. Učenik navodi – sunce, vazduh, voda i zemljište. Učiteljica je precrtala sunce i umesto toga napisala „svetlost i toplota“.
Da je učenik savladao tu lekciju, nije je ubedilo ni to što je u prethodnom zadatku – Šta nam daje sunce, taj đak odgovorio – svetlost i toplotu.
Još jedan od primera kojim se đacima šalje jasna poruka da moraju da misle kao njihovi nastavnici inače će biti kažnjeni glasi ovako: na pitanje koji materijal se lako cepa, savija, seče i upija vodu tačan odgovor je papir, ali je nejasno zašto to ne bi moglo biti i platno, koje je, naravno, precrtano kao netačan odgovor.
„Svet oko nas“ nije jedini predmet u kojem se pojavljuju sporni zadaci. Na kontrolnom iz matematike u trećem razredu jedna učiteljica nije priznala da je 499 prethodnik broja 500, jer su deca učila lekciju „Stotine prve hiljade“, ali ne i „Brojevi prve hiljade“. Dakle, učenik je trebalo da napiše 400 da bi dobio poene. Ko će odgovarati što bi u tom slučaju zadatak trebalo da glasi „Koja stotina prethodi broju 500?“
Ako je za utehu, sa ovakvim slučajevima sretao se i ministar prosvete Srđan Verbić, pre nego što je došao na tu funkciju. Verbić je na svom blogu svojevremeno opisao zašto je njegovo dete dobilo četvorku na kontrolnom iz „sveta oko nas“.
„Prvo pitanje u testu: „Ko i šta se kreće?“. Kako da krivim dete što na to nije odgovorio? Ne sumnjam ja da u udžbeniku postoji rečenica „____ i ____ se kreću“, ali zar kontrolna vežba treba da proverava verbatim reprodukciju sadržaja iz knjige?! Koja je poenta testa koji počinje ovako opštim pitanjem? Mogli su još malo da ga uopšte, npr. da piše „Ko i šta?“ pa ko je nabubao lekciju znaće.
Ovi klinci koji bi da misle, neki još u drugom razredu dobiju lekciju kako se to u školi neće tolerisati.
Pogled mi onda pada na još grđe pitanje: „Časovnik bez kazaljki zove se _____ časovnik.“ Na praznoj liniji stoji crvenom olovkom precrtan odgovor „peščani“. Ko, bre, piše ovakva debilna pitanja?! Mislim to, al moram detetu da kažem nešto drugo. Konačno izgovaram: „Lenštino, pa što ne pogleda knjigu pre kontrolnog? Ovo tvoje jeste tačno, ali moraš da pogodiš i šta je učiteljica mislila.“ Naravno da sam se osećao glupo sugerišući sinu da je vidovitost talenat koji treba da razvija, ali znam da će mu ovakav utilitaristički savet ipak pomoći da preživi u školi kakva jeste.
Ono što me najviše muči je što nisam bespomoćan samo kao roditelj već i kao „stručnjak“. Od svih mastiljara u zemlji ja sam nekako najpozvaniji da kažem valjaju li ti zadaci ili ne. Ne zato što sam mnogo stručan ili pametan, nego zato što upravo za to primam budžetsku platu.
Imam samo jedan problem – kome ja da kažem da ovi zadaci nisu dobri i da ih treba menjati. Učiteljicu, verujem, to ne interesuje mnogo. Prosvetne savetnike još manje. Sistem je taj kome bih ja trebalo da dam svoje mišljenje i preporuku“, pisao je svojevremeno Verbić, koji je tada radio u Zavodu za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Komentari 0