Foto: Flickr
Ponekad , međutim , neko će pitati zašto igra u drugoj fudbalskoj ligi ili ima malo drugačiji domaći zadatak nego druga deca u njegovoj grupi ili ne odgovori ljudima. (On nije grub, potrebno je samo malo duže da shvatiš šta želi da kaže).
To je to – činjenica: „Pa , on ima autizam „, a onda idemo dalje . Nije to velika stvar za nas, to je samo da je on i da je uvek takav bio.
Ljudi u razgovoru uvek se sapliću račima. Shvatam to. Za mene to nije mnogo drugačije nego reći: “Pa on ima plave oči”, ali da to nije jedini način na koji će ga ljudi shvatiti. Ljudi često osećaju da treba nešto da kažu. Tako je i sa najboljim namerama koje se često završavaju govoreći pogrešnu stvar.
Evo četiri stvari koje ne volim da čujem . Ne zato što nisam zahvalna na njihovim izuzetno ljubaznim mislima, već zato što mislim da ljudi iskreno ne znaju šta da kažu roditeljima dece sa posebnim potrebama .
„Žao mi je .“ Za šta ? Imam sjajno, zdravo dete . On je uvek pametan i zabavan i potpuno iskren. On je najiskrenija osoba koju sam ikada srela , i on radi gomilu lepih stvari za mene svaki dan, samo zato…Molimo vas da ne žalite ni mene ni njega. On nije slomljen niti manje vredan. On je samo drugačiji. Te razlike su se promenile moj život i moju perspektivu na svet, zauvek i to uglavnom na bolje . Nema izvinjenja, nije potrebno.
„Vau , nikad ne bi rekla, na prvi pogled!“ Tako je , pa , kao što sam rekla, nema oznaku na leđima . Mislim da ljudi misle da ovo zvuči utešno : “ Izgleda kao normalno dete ! “ Ali ja to već znam. Izgleda isto kao i svaki drugi dečak njegovih godina , zbog čega ljudi ne razumeju kada je njegovo ponašanje ne odgovara njegovoj veličini. Ukazuju na očigledno, da izgleda kao i svako drugo dete koje možda ima invaliditet. Autizam pogađa 1 u 68 dece u prema najnovijim brojevima Centara za kontrolu i prevenciju bolesti . Postoje hiljade ljudi tamo sa invaliditetom koji su „nevidljivi“ . Tako da nije iznenađujuće, uopšte .
“ Sva deca to rade, bore se sa tim . „ Pa, da i ne . Mnoge stvari za koje se bori moj sin su problematične za ostalu decu, sigurno . Ali to nije isto. Za nas su, borbe produžene , i često teže . Ponekad se čini kao da morate ići nekoliko centimetra unazad da biste mogli napred još nekoliko . Ponekad se čini kao da ništa nije lako, nikada . Gore strane? Pobede uzimaju dah . Nešto tako jednostavno kao prvi put kada se popeo mahnuo i rekao “Pusti me” …Bilo je dovoljno da me ostavi u suzama. To sve čini vrednijim.
„Ne znam kako to radiš, izdržavaš. „ Uglavnom , ovo se odnosi na odlaske na terapiju ili se borbe sa osiguravajućim kompanijama ili zagovaranje za njega u školi . U suštini, imam leđa i to je sve što je potrebno da uspete . To nije bilo drugačije od onoga što svaki roditelj radi za svoje dete , imalo posebne potrebe ili ne . Ne razmišljam o tome, samo shvatite šta je potrebno da uradite , a onda to uradite. Sa druge strane , mame dece sa posebnim potrebama nisu sveci ili anđeli i naša deca mogu da nas frustriraju i izlude, baš kao i ostala deca .
U nekom narednom tekstu podeliću sa vama stvari koje mama ratnik voli da čuje. Ima mnogo takvih stvari.
Autor: Mari-Jane Williams
Izvor: Washingtonpost
Komentari 0