„U vrtiću je divan.“
„Kod bake je tako miran.“
„Vaspitačica kaže da je poslušan, a čim dođe kući – počinje haos.“
„Sve čuva za mene. Sa drugima može, a sa mnom neće.“
Ako ste se nekada zapitali zašto vaše dete baš sa vama najviše plače, protestuje, ljuti se, odbija saradnju ili pokazuje ponašanja koja ne pokazuje pred drugima, važno je da znate jedno: to ne znači da radite nešto pogrešno. I ne znači da vas dete manje poštuje.
Ponekad je upravo suprotno.
Mama je za dete često njegova najsigurnija luka.
Osoba uz koju ne mora stalno da bude prilagođeno, da kontroliše svoje emocije, da bude strpljivo, poslušno i „dobro“. Uz mamu dete može da spusti gard.
Tokom dana dete se susreće sa brojnim zahtevima: u vrtiću prati pravila, čeka svoj red, deli igračke, sarađuje sa drugima, kontroliše impulse i prilagođava se očekivanjima odraslih. Čak i kada sve to radi uspešno, takvo funkcionisanje zahteva mnogo energije.
A onda dođe kući. Ugleda mamu. I kao da se sve ono što je tokom dana držalo u sebi odjednom izlije.
Plač zbog sitnice. Bes jer ne može da dobije baš ono što želi. Odbijanje da se obuče. Potreba da ga mama nosi, hrani ili mu pomaže u stvarima koje inače ume samostalno da uradi.
To može biti način na koji dete pokazuje da je umorno, preplavljeno emocijama i da mu je potrebna pomoć odraslog da se ponovo reguliše.
Dete ne bira uvek svesno gde će pokazati svoje najteže emocije. Ono ih često pokazuje tamo gde oseća da je dovoljno sigurno da ih izrazi.
Ipak, važno je razumeti još nešto: osećaj sigurnosti ne znači da dete treba da ima dozvolu za svako ponašanje. Sigurna povezanost i jasne granice idu zajedno.
Detetu je potrebna mama koja može da razume njegovu emociju, ali i da postavi granicu njegovom ponašanju.
Možemo reći:
„Vidim da si mnogo ljut. Razumem da ti je teško, ali neću dozvoliti da me udaraš.“
Ili:
„Znam da bi želeo još da se igraš. Teško ti je da završiš, ali sada je vreme za spavanje. Tu sam da ti pomognem.“
Ne moramo da biramo između nežnosti i doslednosti. Dete treba oboje.
A šta mama može da uradi kada ima osećaj da je upravo ona osoba koja dobija sve detetove najteže trenutke?
- Pokušajte da iza ponašanja prepoznate potrebu. Da li je dete umorno, gladno, preplavljeno utiscima ili mu je samo potrebno malo vaše blizine?
- Omogućite mu vreme za povezivanje. Nekada je deset minuta nepodeljene pažnje, zajedničke igre ili maženja vrednije od mnogo sati provedenih zajedno uz stalne obaveze i žurbu.
- Ne očekujte da dete u svakom trenutku ume da kontroliše svoje emocije. Samoregulacija se razvija postepeno, uz podršku odraslih.
- Čuvajte i svoje granice. Mama nije dužna da bude beskrajno strpljiva, dostupna i nasmejana. I vi imate pravo na umor, predah i podršku.
I možda je najvažnije da zapamtite:
Nije vaš zadatak da budete osoba uz koju je dete uvek dobro raspoloženo.
Vaš zadatak je da budete odrasla osoba koja mu pomaže da se snađe i onda kada mu nije dobro.
Naravno, ne treba svako teško ponašanje automatski tumačiti kao znak sigurne povezanosti. Na njega mogu uticati temperament, razvojna faza, umor, stres, promene u rutini i porodična dinamika.
Ali sledeći put kada pomislite: „Zašto baš sa mnom ovako?“, pokušajte da se setite:
Možda vaše dete ne pokazuje najtežu verziju sebe zato što ste vi loša mama. Možda mu je upravo uz vas najpotrebnije da bude malo dete – nesavršeno, umorno, ljuto, razigrano, ranjivo i voljeno.
I da, to ume da bude iscrpljujuće.
Ali iza tih malih velikih emocija nalazi se dete koje još uči kako da razume sebe i svet oko sebe.
A vi ne morate svaki put da reagujete savršeno. Dovoljno je da se trudite da budete dovoljno prisutni, dovoljno nežni i spremni da se ponovo povežete nakon teških trenutaka.
Jer sigurna povezanost ne znači da nema suza, ljutnje i konflikata. Ona znači da dete kroz sve to uči da odnos može da izdrži i teške emocije. ❤️
Komentari 0