Sve to radimo iz najbolje namere.
Želimo da dete bude uspešno, da ne doživi neprijatnost i da mu olakšamo svakodnevicu.
Ali postoji važna granica između – pomoći detetu i preuzimanja njegovog zadatka.
Kada roditelj redovno radi ono što dete već može da uradi samo, dete dobija manje prilika da vežba upravo one veštine koje će mu kasnije biti potrebne: planiranje, organizaciju, donošenje odluka, rešavanje problema i kontrolu sopstvenog ponašanja.
Razvoj ovih sposobnosti ne događa se odjednom. Izvršne funkcije i samoregulacija razvijaju se postepeno kroz iskustvo, vežbanje i podršku odraslih (Center on the Developing Child, Harvard University).
Ako mu svakog jutra pakujete ranac, kada će naučiti da ga spakuje samo?
Roditelju je potrebno nekoliko minuta da pogleda raspored i ubaci sve što nedostaje.
Detetu će možda trebati mnogo duže.
Možda će nešto i zaboraviti.
Ako je dete dovoljno zrelo da samo pripremi ranac, međutim, upravo je to prilika da vežba organizaciju i odgovornost.
To ne znači da roditelj treba potpuno da se povuče.
Možete napraviti jednostavan spisak koji će dete proveravati pre polaska u školu. U početku ga možete podsetiti da pogleda spisak, a kasnije prepustiti njemu da samostalno prođe kroz sve stavke.
To je primer **postepenog povlačenja roditeljske pomoći**: odrasli u početku pruža više podrške, a zatim je smanjuje kako dete postaje sposobnije.
Istraživanja o razvoju autonomije ukazuju da deca imaju koristi kada im roditelji pružaju podršku i strukturu, ali im istovremeno ostavljaju prostor da budu aktivni učesnici u rešavanju svojih problema (Ryan & Deci, 2017).
Domaći zadatak nije roditeljski zadatak
Ovo roditeljima može biti posebno teško.
Vidite pogrešan rezultat i znate tačan odgovor. Najbrže je reći:
„Nije tako. Ovde treba da bude 24.“
Ali ako roditelj stalno ispravlja detetove greške, dete dobija manje prilika da samo pronađe šta nije u redu.
Umesto gotovog rešenja, pokušajte sa pitanjem:
„Hoćeš li još jednom da pogledaš ovaj zadatak?“
ili:
„Možeš li da mi objasniš kako si došao do tog rezultata?“
Ako dete ne može, pomozite mu da napravi sledeći korak. Pokažite mu kako da razmišlja o problemu, ali pokušajte da ne preuzmete ceo zadatak.
Ovakav način podrške je u skladu sa širim principom da pomoć treba da omogući detetu da postane sposobnije, a ne da trajno zavisi od pomoći odraslog.
„Pusti, ja ću“ može da postane navika
Dete pokušava da veže pertle.
„Pusti, ja ću.“
Sporo se oblači.
„Pusti, zakasnićemo.“
Prosulo je vodu i pokušava da je obriše.
„Daj meni.“
Pokušava samo da napravi užinu.
„Nemoj, prosućeš.“
Svaka od ovih situacija pojedinačno nije problem. Nekada zaista žurimo. Nekada je zadatak pretežak ili nije bezbedan.
Problem nastaje kada odrasli sistematski preuzimaju zadatke samo zato što će ih uraditi brže ili bolje.
Dete će, prirodno, neke stvari raditi sporije i nespretnije.
Tek uči.
A učenje zahteva pokušaje.
Malo dete može mnogo više nego što mislimo
Odgovornosti, naravno, moraju biti prilagođene uzrastu, razvoju i bezbednosti deteta.
Mlađe dete može da skloni igračke, stavi prljavu odeću u korpu, pomogne u postavljanju stola ili nahrani kućnog ljubimca uz nadzor.
Školsko dete može postepeno da namesti krevet, pripremi jednostavnu užinu, raspremi sto, složi svoje stvari i vodi računa o školskom priboru.
Starije dete može preuzimati sve složenije obaveze i sve više odgovornosti za organizaciju svog vremena.
Poenta nije da dete postane „mala kućna pomoćnica“.
Poenta je da iskusi:
„Ja sam sposoban da nešto uradim. Moj trud je važan. Mogu da doprinesem.“
Upravo osećaj kompetentnosti i autonomije predstavlja važan deo zdravog razvoja.
Ne spasavajte dete od svake posledice
Dete je zaboravilo domaći na stolu.
Prvi impuls roditelja može biti da sedne u automobil i odnese ga u školu.
Ponekad ćemo to uraditi. Ali ne mora svaki zaborav da bude roditeljski problem.
Ako je posledica bezbedna, razumna i proporcionalna, dete ponekad može da iskusi rezultat svog propusta.
Zaboravilo je opremu za trening? Možda će tog dana propustiti deo aktivnosti.
Nije stavilo majicu na pranje? Možda sutradan neće imati baš tu majicu.
Nije na vreme završilo obavezu? Možda će morati da promeni svoj plan.
Važno je razlikovati prirodnu posledicu od kažnjavanja.
Roditelj ne mora da kaže:
„Sam si kriv!“
Može da kaže:
„Vidim da ti je žao što si zaboravio. Šta možemo da uradimo da ti se sledeći put to ne dogodi?“
Tako dete dobija priliku da poveže svoje ponašanje sa posledicom i razmisli o drugačijem postupku.
Naravno, ovo pravilo ne važi kada bi posledica mogla ugroziti detetovo zdravlje, bezbednost ili ozbiljno funkcionisanje. Tada odrasli interveniše.
Dete ne mora biti zaštićeno od svakog razočaranja
Dobar roditelj nije onaj čije dete nikada nije tužno, frustrirano ili razočarano.
Dete će izgubiti utakmicu.
Dobiti ocenu kojom nije zadovoljno.
Posvađati se sa prijateljem.
Neće biti pozvano na svaku proslavu.
Neće svaki put dobiti ono što želi.
Naš zadatak nije da uklonimo svaku neprijatnu emociju.
Možemo da budemo uz dete dok je doživljava.
„Vidim da si baš razočaran.“
„Razumem zašto ti je teško.“
A onda:
„Šta misliš da možeš da uradiš?“
Ako ne zna, ponudimo nekoliko mogućnosti. Ako ne može samo, pomognemo.
To je važna razlika između **emocionalne podrške i rešavanja problema umesto deteta**.
Roditelj može da bude sigurna baza iz koje dete istražuje svet, ali i mesto na koje se vraća kada mu je potrebna pomoć. Upravo ravnoteža između sigurnosti i postepene autonomije važna je u savremenim pristupima razvoju deteta.
Samopouzdanje se ne gradi samo rečenicom „Ti to možeš“
Detetu možemo hiljadu puta reći da je sposobno.
Ali još snažnije iskustvo nastaje kada ono samo otkrije:
„Stvarno mogu.“
Albert Bandura, jedan od najvažnijih istraživača samoefikasnosti, ukazivao je da su upravo iskustva uspešnog savladavanja zadataka jedan od najvažnijih izvora uverenja da možemo da se izborimo sa novim izazovima.
Zato samopouzdanje ne mora da izgleda kao:
„Moje dete nikada ne sumnja u sebe.“
Može da izgleda kao:
„Ne znam da li mogu, ali ću pokušati.“
Dete koje samo pripremi užinu, pronađe rešenje za problem sa drugaricom, primeti grešku u domaćem ili se sledećeg dana seti onoga što je prethodno zaboravilo dobija konkretan dokaz sopstvene sposobnosti.
Ne tražite od deteta više nego što trenutno može
Ovde postoji jedna važna zamka.
Poruka „pustite decu da budu samostalna“ ne znači:
„Dete sve mora samo.“
Neka deca će za isti zadatak trebati više pomoći nego druga. Razvojne sposobnosti nisu iste kod sve dece, a na njih mogu uticati uzrast, temperament, neurološke i razvojne karakteristike, stres, bolest ili porodične okolnosti.
Zato je važnije pitati:
„Šta moje dete trenutno može samo?“
nego:
„Šta bi dete njegovih godina trebalo da može?“
Najkorisnije pravilo: pomozite, ali ne preuzimajte
Jednostavan princip može da glasi:
Ne radite umesto deteta ono što može samo.
Ako ne može samo, pomozite mu onoliko koliko mu je potrebno.
Kako postaje sposobnije, postepeno smanjujte pomoć.
Možete prvo pokazati kako se nešto radi.
Zatim uraditi zajedno sa detetom.
Onda samo davati podsetnike.
I na kraju pustiti dete da preuzme zadatak.
Ponekad će zbog toga jutro trajati pet minuta duže.
Ranac neće biti savršeno spakovan.
Krevet neće izgledati kao iz kataloga.
Sendvič neće biti napravljen onako kako biste ga vi napravili.
Ali dete će dobiti nešto mnogo važnije:
iskustvo da može da pokuša, pogreši, popravi i nauči.
Cilj roditeljstva nije dete kome je sve urađeno.
Cilj je dete koje, uz sigurnu podršku roditelja, postepeno postaje sposobno da sve više stvari uradi samo.
* Bandura, A. (1997). *Self-Efficacy: The Exercise of Control*. W. H. Freeman.
* Ryan, R. M., & Deci, E. L. (2017). *Self-Determination Theory: Basic Psychological Needs in Motivation, Development, and Wellness*. Guilford Press.
* Center on the Developing Child at Harvard University. *Executive Function & Self-Regulation*.
* American Academy of Pediatrics. Materijali o pozitivnom roditeljstvu, razvoju odgovornosti i podršci detetovoj autonomiji.
Komentari 0