Samo smo mi tu
Da zaštitimo
Da utešimo
Da preduzimamo
Da budemo realni
Da budemo razumni i hrabri
Da slušamo teške lekarske presude koje gađaju pravo u srce
Samo mi… Nema ko drugi
MI… RODITELJI
Imati decu nije samo uživanje, odgovornost, brižnost i lični rast…
Što bi rekao moj vremešni brat od tetke Vukašin, odrastao na selu, a školovao se i živi u gradu… I sagledao je zivot iz više uglova i perspektiva…
S decom možes da doživis najveće radosti i najveće žalosti… I nije, kroz godine, lako ići tim divnim i teškim putem.
Teška oboljenja najčešće ne nastaju iznenada. Ona rastu sporo i podmuklo, nevidljivo. Prikradaju se i po malo pojave u nekad sasvim bezazlenom obliku. Često i nestanu… pa ponovo simptomi malo jače „grunu“.
Pa kao lekar budeš u dilemi… da li da „kopaš dalje“ ili da se jos malo pritajiš u nadi da je to samo drugačija slika neke rutinske infekcije.
Uvek se… uvek se trudiš da kupiš još malo vremena jer je ono „majstorsko rešeto“ i u ovim napetim i nemilim momentima.
Nažalost, kad su u pitanju teške hronične i maligne bolesti, ovim sporim i opreznim stavom najlakše dolaziš do sigurne dijagnoze. A u terapiji, opet nažalost, nećeš zakasniti.
U tom vremenskom procepu, gde još nismo sigurni o čemu se radi (ne zato što smo neznaveni, nego zato što je potrebno to vreme da se simptomi definišu), najteži mi budu roditelji.
Moram da ih ohrabrim, podržim, a opet nežno i taktično dam do znanja da se radi o situaciji koja iziskuje dodatne analize i konsultacije.
Roditelji budu ponekad u svojoj ličnoj teskobi (koju potpuno razumem) nestrpljivi i neprijatni… I požuruju situaciju, misleći da brze odluke i svakodnevo „ispitivanje“ smanjuje rizik od teške dijagnoze. Nažalost, u velikoj su zabludi. I na kraju, ako vesti nisu povoljne, misle da se izgubilo vreme. A ni to nije činjenica koja odgovara istini.
Ponekad postoje i veoma realne terapijske dileme. Kako odabrati pravi lek, a ne naškoditi.
Ponekad je to hod po tankoj žici… s vrlo neizvesnim ishodom… Koji ne zavisi u potpunosti od lekarskog znanja i umešnosti.
Potrebna nam je, tada, kao voda žednom čoveku, nešto sto mi zovemo – saradnja roditelja. Da budu svesni, razboriti. Da nas prate i da nam veruju, da zajedno, što brze i lakše prebrodimo teške trenutke.
Nekada nije lako biti ljekar. A ni roditelj.
A biti i jedno i drugo u isto vreme… je baš izazovno.
Dr Nina Mandić, pedijatar
Pedijatrijski centar “Doktorica Mica”
Komentari 0