Uglavnom sam uspešna kad se nečemu posvetim. Ali briga o dve bebe ispod dve godine me je uništila. UNIŠTILA. Dovela do toga da ležim na podu u bade-mantilu isflekana mlekom, pitajući se da li da se samo išunjam na zadnja vrata, odvezem i nikada ne vratim kući.” Ovako je svoje iskustvo brige o dvoje male dece opisala Elena Bridžers, autorka bloga o materinstvu Motherhood until yesterday.
Ovo nije bio kraj njenim mukama, jer njen doživljaj materinstva kao stalne borbe za goli život nije bio ni nalik onome što joj je društvo plasiralo kao model: “Kao da mi sve to već nije bilo previše, bombardovali su me sadržaji drugih majki sa društvenih mreža, sa mnogo većim porodicama, koje su delovale kao da im sve ide lako i kao da čak uživaju!” Ovo je činilo da osim iscrpljenosti, depresije i napetosti, počne da se oseća i nedovoljno dobrom. Kako to da ona nije mogla ono što su mnoge druge majke mogle sa lakoćom? Što su milioni drugih majki radile pre nje? Ono za šta je njeno telo bukvalno evoluiralo?
A onda je jednog dana shvatila – njena ideja o tome šta je prirodno i normalno – jednostavno NIJE ISTINITA. Okrenula se proučavanju materinstva kroz istoriju ljudske vrste i došla do nekih otkrića koja su joj potpuno promenila perspektivu i beskrajno pomogla da prihvati svoja ograničenja: “Nijedna žena nikada nije pokušala tako ludu stvar – da sama podiže dve bebe ispod dve godine – sve do mnogo posle pojave poljoprivrede, kada su ljudi već bili oko 95% odmakli na svojoj evolutivnoj vremenskoj liniji”, započinje ona svoje putovanje kroz (pra)istoriju majčinstva.
Zašto je ova informacija skrivana od nas, pita se Bridžers, koja je i pored diplome iz ljudske biologije sa vrhunskog univerziteta, živela u uverenju da su, bez moderne kontracepcije, mame u kamenom dobu imale osmoro ili više dece, poput današnjih mamećih inflluenserki – na primer Hane Nilman, čiji profil @ballerinafarm prati preko 10 miliona ljudi.
Ljudske porodice su bile male
Prvo što treba da shvatite, objašnjava Bridžers, je da je kroz 95% istorije ljudske vrste, razmak između dva deteta bio mnogo duži nego u modernom svetu, a porodice su bile male. U današnjim društvima lovaca sakupljača, taj razmak je tri do četiri godine. Kod Bušmana i Aka na primer, prosečan interval između dva porođaja je četiri godine. Kod Hadza, plenena Efe, Ače i Agta, nešto je kraći, oko tri godine, ali se njihov način života već pomalo udaljio od onog tradicionalnog.
Nisu u ovim društvima samo razmaci između rođenja dece veći, već je i plodni period žena znatno kraći. Žene ne postaju plodne pre 19. godine, a prvo dete ne dobijaju pre dvadesete. U prošlosti ljudske vrste nisu postojale tinejdžerske trudnoće, jer to nije bilo fiziološki moguće. Jednostavno, nije bilo dovoljno hrane pa ni energije na raspolaganju da bi žensko telo moglo da investira u sazrevanje organa za reprodukciju pre 19. godine. Danas je prosečan uzrast prve menstruacije 12 godina, a kod nekih devojčica čak i 7.
Mi ljudi smo primati, što znači da kasno sazrevamo, dugo živimo i imamo mali broj “mladunaca” u koje ulažemo veliku količinu brige. Naši mozgovi se dugo razvijaju i traže puno energije, zato nema ništa od reprodukcije dok se telo ne postara za prioritete. A kada se beba rodi, ona traži potpunu posvećenost kako bi preživela, pa prebrzo rođenje drugog deteta smanjuje šanse prvog za preživljavanje.
Osim toga, iako je ulazak u menopauzu kod žena u društvima lovaca sakupljača otprilike u isto vreme kao i danas – između 45 i 50 godina, poslednji porođaj bi obično bio dosta pre toga, čak i do 10 godina – zbog težeg začeća i više pobačaja. Bušmanke svoje poslednje dete imaju oko 40. godine. Što uz sve ostale faktore, čini da je kod njih prosečan broj živorođene dece po ženi 4.7. Ali, budući da je u ovim društvima visoka stopa smrtnosti novorođenčadi, u proseku 3.3 deteta po ženi doživi prvi rođendan tokom njenog reproduktivnog perioda.
Drugim rečima, porodice sa 12 dece u kojima su rasle naše pradede i prababe, bile su nešto nečuveno tokom većeg dela istorije ljudske vrste.
U dojenju je tajna
Ali, to i dalje znači da su žene na raspolaganju imale najmanje 20 godina da rađaju decu. Bez kontracepcije, to u teoriji može da znači deset, pa i više beba. Kako su onda lovci sakupljači postizali tako velike razmake između trudnoća?
Stručnjaci smatraju da je verovatno u pitanju kombinacija dojenja, fizičke aktivnosti i ishrane. Način dojenja je bio ključan. Kod Bušmana, na primer, majke doje bebe u proseku četiri puta na sat po dva minuta, i tokom prvih 18 meseci života gotovo da ne može da se desi da majčina dojka ima “odmor” duži od 15 minuta. I u tome je tajna. Neprestana stimulacija majčinih bradavica znači i stalno lučenje hormona prolaktina. Visok nivo prolaktina znači nizak nivo drugih ženskih polnih hormona – uzorci krvi ovih majki pokazali su da je njihov nivo estradiola i progesterona znatno niži nego kod majki koje doje u većim intervalima. Bez ovih hormona nema ni ovulacije ni začeća. To objašnjava i zašto u današnjim uslovima dojenje nije delotvorna kontracepcija – ono nije dovoljno učestalo da bi efikasno uticalo na hormonski profil.
Važno je istaći i još jedan veoma važan faktor koji je uticao na materinstvo i obeležio razvoj ljudske vrste. Taj faktor objašnjava i zašto majke šimpanzi dobijaju bebe na pet godina, dakle sa većim razmacima nego mi, iako su ljudske bebe mnogo zahtevnije za podizanje.
Taj faktor je – zajednica. Ljudske majke dobijaju mnogo više pomoći u podizanju dece nego ijedna druga vrsta primata. Ljudi decu podižu kolektivno od prvog dana detetovog života i bez ove pomoći, majke ne bi mogle ni sebe ni dete da održe u životu. U svim društvima lovaca sakupljača briga o bebama i deci je kolektivni posao. Antropolozi to nazivaju “udruženim roditeljstvom” (alloparenting). O bebama i deci brine široka mreža negovatelja iz porodice i okruženja, tako da majke, kad prestanu sa dojenjem, mogu da se okrenu brizi o sledećoj bebi, jer brigu za starije dete polako preuzimaju drugi članovi zajednice.
Evolutivni nesklad na delu
Sve je dakle išlo mnogo laganije za naše pretkinje. A onda su se desile poljoprivredna i industrijska revolucija! Iz ugla evolucije ljudske vrste – maltene juče. Što znači da su se društveni uslovi promenili mnogo brže nego što su naša tela bila u stanju da se prilagode. “Naši jajnici misle da je još paleolit,” konstatuje Brižders. Samim tim, njihov zaključak je “ok, imamo obilje kalorija i masnih naslaga, mora da dobijamo puno pomoći od svog plemena, zato hajde odmah da izbacimo jedno jajašce!” A istina je – da možda imamo pun frižider hrane, ali da druge odrasle osobe da pomogne nema nigde na vidiku, konstatuje Bridžers.
U pitanju je evolutivni nesklad na delu. Okolnosti su se drastično promenile u odnosu na kameno doba, ali naši jajnici nisu obavešteni o tome. Što se njih tiče, sve ide kao po loju. A onda bebe krenu da se “gomilaju” i naši mozgovi i tela su u fazonu “Šta je bre ovo? Zašto je ovako teško?” A teško je zato što bi trebalo da imamo više vremena i zato što podizanje dece ne bi trebalo da bude posao za jednu ženu.
Imati više dece zaredom a nemati bog zna kakvu pomoć je recept za pregorevanje – i to važi i za ženu iz plemena Bušmana kao što važi i za nas. Antropološka istraživanja su pokazala da, kada se desi da neka Bušmanka rodi decu sa manjim razmakom, i ona završi preopterećena, i pored pomoći zajednice.
Uprkos tome, u mnogim postindustrijskim društvima se idealnim razmakom između dece smatra period od dve godine. Štaviše, mnoge majke osećaju jak pritisak da se povinuju toj normi. Da telo još nije spremno pokazuje i podatak da je pobačaj mnogo češći kada je nova trudnoća nastala u periodu pre nego što se navrši 18 meseci od prethodnog porođaja. Takve majke često okrivljuju sebe i svoje telo za nešto što je zapravo mehanizam odbrane kojim telo štiti majku i starije dete od preranog dolaska nove bebe.
Danas postoje i praktični razlozi da se forsira uzrasna bliskost dece – imaće sa kim da se igraju, zajednički će se prebroditi faza pelena, a majke mogu da odlože rađanje dok se ne ostvare u profesiji ili nauživaju u bezbrižnoj mladosti pa onda “na brzinu” rode dvoje-troje. Sve su to razumljivi razlozi (osim toga teško je i naći pravog partnera), ali oni neminovno vode vremenskom zbijanju porođaja.
Oduvek su se starija deca brinula o mlađoj
Sve ima svoju cenu, podseća Bridžers – s jedne strane lepo je završiti sa pelenama u jednom cugu, ali s druge strane nije lepo imati dvoje dece kojima odmah moraju da se promene pelene – jedno koje vas vuče za nogu i plače dok vi očajnički pokušavate da izađete na kraj sa havarijom u pelenama drugog. Nije baš milina ni zatvarati se u sobu da biste mogli da podojite mlađe a da istovremeno izbegnete ljubomorni ispad starijeg deteta. A posebno nije prijatno probdeti noć zbog bebe a onda se ceo dan preganjati sa dvogodišnjakom koji je prevazišao dnevne dremke.
Takođe, to što su deca bliska po uzrastu ne mora da znači da će se lepo igrati zajedno – istraživanja pokazuju da će se tako više takmičiti za roditeljsku pažnju i resurse. To je poznato svim roditeljima koji provode dan pokušavajući da spreče da se njihova slatka čeda međusobno poubijaju u toj divnoj zajedničkoj igri. Igra između vršnjaka uopšte nije nešto što je norma u ljudskoj vrsti – deca su oduvek provodila vreme u uzrasno mešanim grupama u kojima su starija deca brinula o mlađoj i pomagala im. Bridžers navodi i podatak da je važan i pol braće i sestara – najbolje se slažu sestre, a najviše je konflikata u kombinaciji stariji brat – mlađa sestra. “Ako vam je prvo dete dečak, to je razlog više da sačekate malo sa drugim. Dečacima prosto treba više vremena da sazreju”.
U mnogim društvima lovaca sakupljača, uzrast od šest godina smatra se nekom vrstom prekretnice, kada deca postaju “razumna” i sposobna da doprinose zajednici. Kada je razmak između dece oko četiri godine, a šestogodišnjaci su već sposobni za brigu o mlađem bratu/sestri, majke nemaju posla sa dva potpuno zavisna deteta. Zbog toga su u stanju da privređuju i značajno doprinose zajednici, i zbog toga su u ovim društvima one dosta ravnopravne sa muškarcima. Kada stigne nova beba, majka je nosi sa sobom dok ide da prikuplja hranu, a starije dete ostavlja sa drugom decom. Budući da beba u nosiljci uglavnom ili spava ili doji, majka je u stanju da u toku dana postigne mnogo.
Zašto žene majke-kraljice sa interneta nisu ideal kome treba da težimo
Ne živimo više u kamenom dobu, u naše odluke umešani su mnogi faktori – biološka, finansijska i kulturna ograničenja, naše želje, ambicije, planovi, kompromisi…Nemamo “selo”, nemamo uglavnom ni mogućnost da tri godine provedemo sa detetom na prsima, često nemamo ni vremena da pravimo razmak koji bismo želeli pre nego što biološki sat krene da preti. Ali bar imamo mogućnost da promenimo svoja uverenja o tome šta bi trebalo da bude normalno, i šta bi trebalo da budemo u stanju da postignemo. Da rađanje i podizanje osmoro ili dvanaestoro dece nije nešto što su naše prababe mogle pevajući zato što su bile super-žene a mi smo super-neuspesi. Da razne balerine i druge majke-kraljice sa interneta nisu ideal kome treba da težimo već čudo neviđeno, ili, što je mnogo verovatnije, privid čuda iza koga stoji mnogo novca i mnogo nevidljivog rada raznih pomagača iz senke.
“Saznanje da su naši preci stvarali familije natenane delovalo je kao melem na moj osećaj krivice što ne izlazim dovoljno uspešno na kraj sa izazovima majčinstva,” završava svoj tekst Bridžers. I dodaje da, iako sada ne može ništa da uradi povodom malog razmaka između svoje dece, samo saznanje da su njene svakodnevne borbe normalne i razumljive, ipak čini da se oseća mnogo bolje.
Komentari 0